06.03.2019.
Džensis Robinson: Dobrih vina ima više nego ikada!
Jedna od najčuvenijih ličnosti vinskog sveta ispričala je za magazin Noble Rot uzbudljivu sagu o svom uzbudljivom akademskom i profesionalnom životu
Velikan vinskog univerzuma Džensis Robinson, dala je veliki intervju za britanski magazin Noble Rot, u kome je zablistala šarmom, erudicijom i snagom ličnosti koja je ostavila i ostavlja veoma snažan trag na globalnoj vinskoj sceni. Džensis Robinson ispričala je novinaru Denu Kilingu neverovatnu sagu o svom uzbudljivom akademskom i profesionalnom životu koji je počeo studijama na Oksfordu, nastavio se zaljubljenošću u francuski životni stil i kristalizovao se u briljantnu vinsku karijeru tokom koje je legendarna "JR" postala možda i vodeći svetski stručnjak za plemeniti napitak.
Ceo intervju može se pročitati u aktuelnom broju magazina Noble Rot, a mi prenosimo neke od zanimljivijih delova.
Pre nego što ste se posvetili vinu, bili ste podjednako snažno posvećeni i hrani. Da li je postojala mogućnost da vaša karijera krene u tom pravcu?
- Tri godine sam radila u turističkoj industriji i pokušavala sam da se pomirim sa činjenicom da su - sedamdesetih godina je to tako bilo - hrana i vino u Velikoj Britaniji potpuno frivolne oblasti znanja na koje nema svrhe traćiti znanje stečeno na Oksfordu. Nakon što sam živela Kada sam se vratila u London, nakon perioda u kome sam bila okružena Francuzima koji su živeli za vino i hranu, pokušavala sam da nađem posao u bilo kojoj od te dve oblasti. Čak sam razmišljala da se bavim kuvanjem za direktore - to je tada bila moda, mlade devojke kuvale su na ručkovima i večerama za direktore kompanija.
Mnogi vinski kritičari i pisci nemaju novca da kupuju vina o kojima pišu. Da li ih u poslu ograničava to što ih samo degustiraju, a nemaju priliku da ih redovno piju?
- Odgovoriću malo okolišno. Moj prijatelj Sajmon Loftus, trgovac vinom i ugostitelj, ispričao mi je da se zaljubio u vino kada je kao mlad čovek probao vino Mouton Rothschild 1945. Rekao mi je da žali zbog toga što mladi ljudi danas nikako ne mogu da probaju takva legendarna vina, jer su preskupa za njih. Ali, ne mislim da je to tako strašno, jer je nekada vinski svet bio u mnogo većoj meri stratifikovan i oblikovan kao piramida, sa nekoliko vina koja svi moraju da probaju makar jednom u životu. Danas stvari stoje drugačije jer se širom sveta pravi ogroman broj vrhunskih vina. Sada svako ko želi da uđe u taj svet može da proba vrlo širok izbor, daleko širi nego šezdesetih i sedamdesetih, a vina kao što je taj Mouton-Rothschild neka piju bogataši i oligarsi, ako baš žele. Tužno je što su vrhunska vina postala proizvodi na samom vrhu skale luksuza, ali to neće omesti prave ljubitelje vina da istražuju. I, uostalom, ta vrhunska vina često završe na nepcima ljudi koji ne umeju da ih cene.
Šta je važniji plod vašeg rada, degustacione zabeleške ili širi uvid u vino?
- Ne volim pojam "vinski kritičar" i ne mislim da je moguće tako opisati ovo što radim. Ja sam vinski pisac, osoba koja uživa u rečima. Da, degustacione beleške su deo toga, ali bilo bi mi veoma dosadno da budem puka mašina za degustiranje. Recimo, zato ne volim degustaciju en primeur vina iz Bordoa. Osećam da me to pretvara u nekoga ko piše na silu. Svake godine pitam ljude da li zaista žele da odem u Bordo i probam sva ta mlada vina. Uvek ima ljudi koji kažu da bi jako voleli da to uradim. Razumem da postoji razlog za to, da ljudi prave svoje kolekcije i treba im usmeravanje, ali te su degustacije veoma neprecizne.
Da li vam je posao vinskog pisca ikada težak?
- Ne, ovo za mene nije težak posao. Zaista uživam u pisanju, a na većini degustacija osećam veliku radoznalost i entuzijazam. Do duše, od kada sam otvorila vebsajt, osećam obavezu da proizvodim sadržaj, jer me ljudi redovno plaćaju za to. Zbog toga, degustiram vina kad god mogu, a ponekad i više nego što bi zapravo želela.
Počeli ste da se bavite vinom u vreme kada su muškarci apsolutno dominirali tim poslom.
- Nisam nikada osetila diskriminaciju. Zapravo, bilo je suprotno. Kada sam radila u magazinu Wine & Spirit, koji danas više ne postoji, imala sam, kao žena, privilegiju da na ručkovima i prijemima sedim pored važnih zvanica iz sveta vina. Tako sam lakše dobijala dobre priče, a moje muške kolege, koje su sedele na kraju stola, vraćale su se praznih ruku. Ali, bilo je seksizma. Na jednoj degustaciji osamdesetih godina neki mladić mi je prišao i snishodljivo me pitao da li sam došla da degustiram vina za svog šefa. Na sreću, uspela sam da na brzinu smislim dobar odgovor, od onih kojih se uglavnom setite kada je već kasno, dan kasnije. "Ne, ako ne računate Ruperta Mardoka", rekla sam.
Imate li kod kuće vinski podrum?
- Imam oko 2.000 boca. To nije ogromna količina. Nisam disciplinovana osoba, i kupujem vina onako kako me ponese trenutni utisak. U prošloj kući imali smo spiralni podrum u dnu bašte, ali su se do njega probili korenovi drveća i podrum je postao isuviše vlažan. U novom stanu imamo podrum, ili "podrum" živimo na 14. spratu - koji je mnogo bolji i pravljen je po mojoj zamisli. Imam sreće da mogu da probam vina koja god želim, tako da taj podrum služi samo za zabavu i uživanje.
Imajući u vidu klimatske promene, politiku i ekonomiju, gde bi ste, da ste mladi vinar, najradije napravili vinariju?
Volim Italiju. Ne celu! Ne bih živela u dolini Poa. Ne znam tačno mesto gde bih volela da podignem vinariju, ali bi to svakako bilo u centralnoj Italiji. Toskana nije loša, zar ne?
Ceo intervju može se pročitati u aktuelnom broju magazina Noble Rot, a mi prenosimo neke od zanimljivijih delova.
Pre nego što ste se posvetili vinu, bili ste podjednako snažno posvećeni i hrani. Da li je postojala mogućnost da vaša karijera krene u tom pravcu?
- Tri godine sam radila u turističkoj industriji i pokušavala sam da se pomirim sa činjenicom da su - sedamdesetih godina je to tako bilo - hrana i vino u Velikoj Britaniji potpuno frivolne oblasti znanja na koje nema svrhe traćiti znanje stečeno na Oksfordu. Nakon što sam živela Kada sam se vratila u London, nakon perioda u kome sam bila okružena Francuzima koji su živeli za vino i hranu, pokušavala sam da nađem posao u bilo kojoj od te dve oblasti. Čak sam razmišljala da se bavim kuvanjem za direktore - to je tada bila moda, mlade devojke kuvale su na ručkovima i večerama za direktore kompanija.
Mnogi vinski kritičari i pisci nemaju novca da kupuju vina o kojima pišu. Da li ih u poslu ograničava to što ih samo degustiraju, a nemaju priliku da ih redovno piju?
- Odgovoriću malo okolišno. Moj prijatelj Sajmon Loftus, trgovac vinom i ugostitelj, ispričao mi je da se zaljubio u vino kada je kao mlad čovek probao vino Mouton Rothschild 1945. Rekao mi je da žali zbog toga što mladi ljudi danas nikako ne mogu da probaju takva legendarna vina, jer su preskupa za njih. Ali, ne mislim da je to tako strašno, jer je nekada vinski svet bio u mnogo većoj meri stratifikovan i oblikovan kao piramida, sa nekoliko vina koja svi moraju da probaju makar jednom u životu. Danas stvari stoje drugačije jer se širom sveta pravi ogroman broj vrhunskih vina. Sada svako ko želi da uđe u taj svet može da proba vrlo širok izbor, daleko širi nego šezdesetih i sedamdesetih, a vina kao što je taj Mouton-Rothschild neka piju bogataši i oligarsi, ako baš žele. Tužno je što su vrhunska vina postala proizvodi na samom vrhu skale luksuza, ali to neće omesti prave ljubitelje vina da istražuju. I, uostalom, ta vrhunska vina često završe na nepcima ljudi koji ne umeju da ih cene.
Šta je važniji plod vašeg rada, degustacione zabeleške ili širi uvid u vino?
- Ne volim pojam "vinski kritičar" i ne mislim da je moguće tako opisati ovo što radim. Ja sam vinski pisac, osoba koja uživa u rečima. Da, degustacione beleške su deo toga, ali bilo bi mi veoma dosadno da budem puka mašina za degustiranje. Recimo, zato ne volim degustaciju en primeur vina iz Bordoa. Osećam da me to pretvara u nekoga ko piše na silu. Svake godine pitam ljude da li zaista žele da odem u Bordo i probam sva ta mlada vina. Uvek ima ljudi koji kažu da bi jako voleli da to uradim. Razumem da postoji razlog za to, da ljudi prave svoje kolekcije i treba im usmeravanje, ali te su degustacije veoma neprecizne.
Da li vam je posao vinskog pisca ikada težak?
- Ne, ovo za mene nije težak posao. Zaista uživam u pisanju, a na većini degustacija osećam veliku radoznalost i entuzijazam. Do duše, od kada sam otvorila vebsajt, osećam obavezu da proizvodim sadržaj, jer me ljudi redovno plaćaju za to. Zbog toga, degustiram vina kad god mogu, a ponekad i više nego što bi zapravo želela.
Počeli ste da se bavite vinom u vreme kada su muškarci apsolutno dominirali tim poslom.
- Nisam nikada osetila diskriminaciju. Zapravo, bilo je suprotno. Kada sam radila u magazinu Wine & Spirit, koji danas više ne postoji, imala sam, kao žena, privilegiju da na ručkovima i prijemima sedim pored važnih zvanica iz sveta vina. Tako sam lakše dobijala dobre priče, a moje muške kolege, koje su sedele na kraju stola, vraćale su se praznih ruku. Ali, bilo je seksizma. Na jednoj degustaciji osamdesetih godina neki mladić mi je prišao i snishodljivo me pitao da li sam došla da degustiram vina za svog šefa. Na sreću, uspela sam da na brzinu smislim dobar odgovor, od onih kojih se uglavnom setite kada je već kasno, dan kasnije. "Ne, ako ne računate Ruperta Mardoka", rekla sam.
Imate li kod kuće vinski podrum?
- Imam oko 2.000 boca. To nije ogromna količina. Nisam disciplinovana osoba, i kupujem vina onako kako me ponese trenutni utisak. U prošloj kući imali smo spiralni podrum u dnu bašte, ali su se do njega probili korenovi drveća i podrum je postao isuviše vlažan. U novom stanu imamo podrum, ili "podrum" živimo na 14. spratu - koji je mnogo bolji i pravljen je po mojoj zamisli. Imam sreće da mogu da probam vina koja god želim, tako da taj podrum služi samo za zabavu i uživanje.
Imajući u vidu klimatske promene, politiku i ekonomiju, gde bi ste, da ste mladi vinar, najradije napravili vinariju?
Volim Italiju. Ne celu! Ne bih živela u dolini Poa. Ne znam tačno mesto gde bih volela da podignem vinariju, ali bi to svakako bilo u centralnoj Italiji. Toskana nije loša, zar ne?
