Ego mora da se ostavi van kuhinje

Ksenija Đokić je mlada, ambiciozna i veoma talentovana kuvarica, desna ruka šefa Marka Đerića u restoranu Langouste, jednom od najznačajnijih fine dining adresa u Beogradu, gde je kroz rad, disciplinu i talenat stigla do pozicije sous šefice.

Karijeru je gradila korak po korak, od prvih ozbiljnih iskustava u restoranu Homa, preko rada u njihovom bistrou i usavršavanja u svetu peciva i testa, do povratka visokoj gastronomiji, prostoru u kom je, kako kaže, pronašla sebe. Sa samo 27 godina važi za jednu od ključnih osoba u timu restorana Langouste - precizna i pouzdana osoba na koju kuhinja može da se osloni.

Ove godine ponela je priznanje za Mladog talenta u izdanju za 2026. vodiča Gault & Millau, što je dobar povod da sa Ksenijom proćaskamo o radu, ambiciji, uzorima i jelima koja se pamte zauvek.

- Iskreno, nagradu nisam očekivala. Osećam ogromnu sreću, zahvalnost i ponos što je moj rad prepoznat ovim priznanjem za mladog talenta.

Za početak, kakav je Marko Đerić kao šef?

Živ se čovek na sve navikne! Šalim se. Marko je prilično zahtevan, ali potpuno opravdano kada znamo šta je cilj. Zahteva konstantan fokus, da budemo tačni, precizni i da svakog dana na svakom tanjiru damo taj deo ljubavi prema poslu. Što se tiče opuštenosti, to se dešava samo subotom uveče posle smene, uz pivo.

A ti, kao sous šefica?

Odgovornost je velika, ali isto toliko je veliki i ponos što sam tu gde jesam. Mala devojčica u meni je ovako nešto sanjala. Najbitnije je da budemo motivisani i guramo jedni druge u trenucima kada je najteže. Tako pružamo najbolju uslugu, kontinuitet i nešto novo.

Po tvom mišljenju, šta jedan šef mora da ima da bi bio uspešan?

Jedan od faktora uspešnog restorana je da šef i sous šef imaju istu viziju i ambiciju, a onda sa njima i ceo tim. Potrebno je mnogo ljubavi, ali i odricanja. Sve odluke na početku karijere postavljaju temelj i oblikuju šefa, pa je veoma važno da se tada steknu dobre navike i disciplina. Ono što takođe mislim da je jako važno jeste da se ego ostavi van kuhinje.

Imaš li uzore i koga od kuvara ceniš najviše?

Najviše cenim Entonija Bordejna. On je bez filtera pokazao svet ugostiteljstva — sav haos, strast i stvarnost iza kulisa. Kod njega me inspirišu iskrenost i to što je kroz hranu pričao o životu, ljudima i njihovim pričama.

Koje je najbolje jelo koje si probala, a šta nikad ne bi pojela više u životu?

Najbolje jelo koje sam probala su mamini topli sendviči, a ono što verovatno nikada više ne bih jela su ostrige.