28.08.2026.
Umro je Vitorio Freskobaldi, otac savremene vinske Toskane
Pripadnik čuvene vinske dinastije ostaće zapamćen po tome što je uspešno uveo porodičnu i toskansku vinsku tradiciju u novo doba
Vitorio Freskobaldi, jedan od ključnih italijanskih vinara druge polovine 20. veka, preminuo je 26. avgusta u Firenci, u 97. godini. Pripadao je 31. generaciji porodice čija je veza sa vinom i vinogradarstvom duža od sedam vekova, a ostaće zauvek zapamćen po tome što je uspešno osavremenio porodičnu i toskansku vinsku tradiciju i dao ogroman doprinos i klasičnim izrazima toskanskog vina, i "supertoskancima" - crvenim vinima u kojima međunarodne sorte dobijaju snažan lokalni karakter.
Freskobaldi je rođen 30. novembra 1928. u Firenci, a agronomiju je završio na Univerzitetu u Firenci 1953. godine. U porodični posao uključio se još tokom studija, radeći uz oca Lamberta. Nakon očeve smrti 1959. preuzeo je veću odgovornost za porodična poljoprivredna imanja, a narednih decenija, zajedno sa braćom Ferdinandom i Leonardom, učestvovao je u transformaciji kompanije Marchesi de’ Frescobaldi. Predsednik kompanije bio je od 1980. do 2007. godine.
U vreme kada je Freskobaldi preuzeo kormilo nad kućom, italijansko vino još uvek nije imalo današnji međunarodni značaj - i pored vekovne tradicije, potencijal toskanskog vinarstva tek je trebalo dokazati. Freskobaldi je pripadao generaciji preduzetnika koja je počela da ulaže u kvalitet, modernizuje proizvodnju i da razmišlja o izvozu kao o strateškom delu poslovanja.
Tokom sedamdesetih godina Vitorio je sa braćom Ferdinandom i Leonardom počeo da gradi međunarodnu distribuciju, a godine 1989. porodica je kupila vinsko imanje Kastelđokondo u Montalčinu. Time je dobila poziciju u jednom od najvažnijih italijanskih područja za proizvodnju brunela.
Nekoliko godina kasnije, usledio je projekat koji je postao jedan od simbola nove ere toskanskog vina. Godine 1995. Frescobaldi je sa Robertom Mondavijem pokrenuo zajednički projekat u Montalčinu, Luce della Vite.
Saradnja je počela nakon što je Tim Mondavi tokom jednog od svojih putovanja upoznao Vitorija Freskobaldija i iz tog kontakta nastao je zajednički projekat koji je povezao dve vinske porodice sa dva kontinenta. Partnerstvo se proširilo i na Bolgeri. Godine 2002. Freskobaldi i Mondavi su zajedno ušli u vlasništvo nad kućom Ornellaia, a Freskobaldi je nekoliko godina kasnije preuzeo Mondavijev udeo. Tako je u okviru kuće Freskobaldi završila jedna od najpoznatijih toskanskih vinskih kuća, zajedno sa vinogradima Maseto. Ova složena sekvenca promene vlasništva - daleko kompleksnija od okvira jednog novinskog teksta - opisana je i u kultnom filmu Mondovino Džonatana Nositera.
Vitoriov uticaj sezao je daleko izvan granica Toskane i Italije, o čemu svedoči i veiko priznanje koje je dobio 1977. od italijanske države - postao je Cavaliere del Lavoro, ili vitez rada. U zvaničnom registru Predsedništva Italije kao obrazloženje stoji kratka formulacija: agricoltore appassionato - strastveni poljoprivrednik.
Od 1986. do 1990. bio je potpredsednik Confagricoltura, jedne od najvažnijih italijanskih organizacija poljoprivrednih proizvođača. Od 1995. do 2003. bio je predsednik firentinske privatne banke Banca C. Steinhauslin & C., a 2004. postao je predsednik toskanske grupe Nacionalne federacije Cavaliere del Lavoro.
Freskobaldijevu ulogu u razvoju toskanskog vinarstva prepoznale su i brojne italijanske vinske institucije. Consorzio Vino Chianti Classico opisao ga je kao jednog od ljudi koji su postavili temelje moderne renesanse toskanskog i italijanskog vinarstva, naglašavajući spoj poštovanja tradicije i spremnosti na inovacije, a Confagricoltura je istakla je njegovu ulogu u otvaranju italijanskog vinskog sektora prema međunarodnim tržištima.
Pjero Antinori, još jedna od velikih figura moderne Toskane, govorio je o Freskobaldiju kao o uzoru koji mu je još njegov otac predstavljao kao čoveka sa izuzetnim osećajem za zemlju, meru i dugoročnu perspektivu.
Kada je 2007. godine napustio mesto predsednika kompanije, upravljanje je postepeno prešlo na narednu generaciju. Danas porodicu i kompaniju predstavlja njegov sin Lamberto Freskobaldi, koji je ujedno predsednik Unione Italiana Vini, najstarijeg i najvažnijeg italijanskog udruženja vinara i destilera.
Vitorio Freskobaldi iza sebe je ostavio suprugu Bonu i decu Fijametu, Anđeliku, Lamberta i Dijanu, a vinsko nasleđe kuće Freskobaldi kroz njih živi i dalje.
Freskobaldi je rođen 30. novembra 1928. u Firenci, a agronomiju je završio na Univerzitetu u Firenci 1953. godine. U porodični posao uključio se još tokom studija, radeći uz oca Lamberta. Nakon očeve smrti 1959. preuzeo je veću odgovornost za porodična poljoprivredna imanja, a narednih decenija, zajedno sa braćom Ferdinandom i Leonardom, učestvovao je u transformaciji kompanije Marchesi de’ Frescobaldi. Predsednik kompanije bio je od 1980. do 2007. godine.
U vreme kada je Freskobaldi preuzeo kormilo nad kućom, italijansko vino još uvek nije imalo današnji međunarodni značaj - i pored vekovne tradicije, potencijal toskanskog vinarstva tek je trebalo dokazati. Freskobaldi je pripadao generaciji preduzetnika koja je počela da ulaže u kvalitet, modernizuje proizvodnju i da razmišlja o izvozu kao o strateškom delu poslovanja.
Tokom sedamdesetih godina Vitorio je sa braćom Ferdinandom i Leonardom počeo da gradi međunarodnu distribuciju, a godine 1989. porodica je kupila vinsko imanje Kastelđokondo u Montalčinu. Time je dobila poziciju u jednom od najvažnijih italijanskih područja za proizvodnju brunela.
Nekoliko godina kasnije, usledio je projekat koji je postao jedan od simbola nove ere toskanskog vina. Godine 1995. Frescobaldi je sa Robertom Mondavijem pokrenuo zajednički projekat u Montalčinu, Luce della Vite.
Saradnja je počela nakon što je Tim Mondavi tokom jednog od svojih putovanja upoznao Vitorija Freskobaldija i iz tog kontakta nastao je zajednički projekat koji je povezao dve vinske porodice sa dva kontinenta. Partnerstvo se proširilo i na Bolgeri. Godine 2002. Freskobaldi i Mondavi su zajedno ušli u vlasništvo nad kućom Ornellaia, a Freskobaldi je nekoliko godina kasnije preuzeo Mondavijev udeo. Tako je u okviru kuće Freskobaldi završila jedna od najpoznatijih toskanskih vinskih kuća, zajedno sa vinogradima Maseto. Ova složena sekvenca promene vlasništva - daleko kompleksnija od okvira jednog novinskog teksta - opisana je i u kultnom filmu Mondovino Džonatana Nositera.
Vitoriov uticaj sezao je daleko izvan granica Toskane i Italije, o čemu svedoči i veiko priznanje koje je dobio 1977. od italijanske države - postao je Cavaliere del Lavoro, ili vitez rada. U zvaničnom registru Predsedništva Italije kao obrazloženje stoji kratka formulacija: agricoltore appassionato - strastveni poljoprivrednik.
Od 1986. do 1990. bio je potpredsednik Confagricoltura, jedne od najvažnijih italijanskih organizacija poljoprivrednih proizvođača. Od 1995. do 2003. bio je predsednik firentinske privatne banke Banca C. Steinhauslin & C., a 2004. postao je predsednik toskanske grupe Nacionalne federacije Cavaliere del Lavoro.
Freskobaldijevu ulogu u razvoju toskanskog vinarstva prepoznale su i brojne italijanske vinske institucije. Consorzio Vino Chianti Classico opisao ga je kao jednog od ljudi koji su postavili temelje moderne renesanse toskanskog i italijanskog vinarstva, naglašavajući spoj poštovanja tradicije i spremnosti na inovacije, a Confagricoltura je istakla je njegovu ulogu u otvaranju italijanskog vinskog sektora prema međunarodnim tržištima.
Pjero Antinori, još jedna od velikih figura moderne Toskane, govorio je o Freskobaldiju kao o uzoru koji mu je još njegov otac predstavljao kao čoveka sa izuzetnim osećajem za zemlju, meru i dugoročnu perspektivu.
Kada je 2007. godine napustio mesto predsednika kompanije, upravljanje je postepeno prešlo na narednu generaciju. Danas porodicu i kompaniju predstavlja njegov sin Lamberto Freskobaldi, koji je ujedno predsednik Unione Italiana Vini, najstarijeg i najvažnijeg italijanskog udruženja vinara i destilera.
Vitorio Freskobaldi iza sebe je ostavio suprugu Bonu i decu Fijametu, Anđeliku, Lamberta i Dijanu, a vinsko nasleđe kuće Freskobaldi kroz njih živi i dalje.
