Srbija mora da čuva svoje prelepo vinsko nasleđe

Ako u svetu postoji nekoliko imena koja znaju apsolutno svi vinoljupci, jedno od njih je Džejms Sakling, vinski kritičar koji je tokom karijere duge 45 godina izgradio reputaciju jednog od najpouzdanijih i najvrednijih profesionalaca u svom poslu. Njegove ocene, prvo u magazinu Wine Spectaror a sada na globalnoj platformi JamesSuckling.com, od ogromnog su značaja i za vinare i za trgovce i za kupce - visoka Saklingova ocena ponekad određuje i budućnost cele vinarije. Iz tog razloga, teško je ne govoriti u superlativima o činjenici da je Sakling, nakon nekoliko godina ocenjivanja biranih srpskih vina u svom domu u Toskani, odlučio da dođe u Srbiju na jednonedeljno studijsko putovanje koje je obuhvatilo velike srpske vinske regije - Frušku goru, Šumadiju, Negotinsku Krajinu i veći broj vodećih srpskih vinarija.

Sakling je, u skladu sa svojim opredeljenjem da upozna vino "do temelja", kroz degustaciju, obilazak vinograda i pogona i razgovor sa vinarima, otišao iz Srbije obogaćen znanjima o najreprezentativnijim srpskim sortama, vinima i vinarijama. Na Saklingove ocene moraćemo još da čekamo, a u međuvremenu sa ponosom objavljujemo ekskluzivni intervju koji je Sakling vodio sa urednikom magazina Vino & Fino Igorom Lukovićem.


Intervju u Ateljeu vina Šapat (foto: Atelje vina Šapat / Branislav Nenin)

Dragi Džejmse, pre svega, hvala vam što ste došli. Velika nam je čast što ste ovde i hvala vam što ste dali ovaj intervju za Vino & Fino. Kao što već znate, u Srbiji ste već veoma poznati, ali želeli bismo da odemo korak dalje i saznamo nešto više o vama.

Drago mi je što sam ovde. Već nekoliko godina degustiram srpska vina. Probao sam vina verovatno dvadesetak proizvođača i impresioniran sam njihovim kvalitetom. Zato sam odlučio da dođem i vidim šta se ovde dešava.

Za mene je, kao vinskog kritičara i novinara, veoma važno da zaista razumem odakle vina dolaze, da gazim zemlju u vinogradima i razgovaram sa ljudima. To je deo mog starog novinarskog zanata, stečenog još dok sam radio kao dnevni novinar.

I izgleda da ste otkrili nešto novo.

Pa, uvek volim da otkrivam nove stvari. U Americi postoji izreka da je starog psa teško naučiti novim trikovima, ali ja volim da mislim da svakog dana naučim poneki novi trik.

Jednom ste rekli da vas je otac još u mladosti uveo u svet vina. Da li je postojala jedna boca, jedno vino, koje je promenilo vaš pogled na vino, od običnog pića do doživotne opsesije?

Naravno. Tu bocu veoma dobro pamtim. Moj otac je bio međunarodni poreski advokat koji je živeo na Beverli Hilsu i uvek je pio vrhunska vina. Bio je kolekcionar, pa sam od malih nogu shvatio da posebne boce uvek nose i posebne priče. Voleo sam da slušam kako sa prijateljima razgovara o vinu, kako organizuje putovanja po Evropi da bi obilazio različite krajeve i degustirao vina. Nije to bio samo Bordo. Bila je tu i Nemačka, kao i Italija, mada možda nešto manje. Voleo je klasične vinske regione. Tada mi je sve to bilo zanimljivo, ali mene su mnogo više zanimali tenis, surfovanje i sve ono što zanima mlade ljude koji odrastaju u Južnoj Kaliforniji.

Kasnije, dok sam studirao na univerzitetu u Juti, otac me je pozvao na večeru. Imao sam oko osamnaest godina i poveo sam devojku. Moj otac i njegov najbolji prijatelj otvorili su bocu Château Lafite Rothschild 1966 u jednom francuskom restoranu u Bel Eru, u Los Anđelesu. Zaista me je fasciniralo kako su moj otac i njegov prijatelj Majk Rejven razgovarali o tom vinu. Onda sam ga i sam probao i pomislio: „Vau... ovo je vino.“ Bio sam oduševljen njegovom suptilnom složenošću, ali i pričama koje su čitavom iskustvu davale dodatnu dimenziju.

Nastavio sam da studiram novinarstvo i političke nauke. To je bilo u periodu posle afere Votergejt i želeo sam da postanem istraživački novinar. Zapravo, na univerzitetu sam osvojio nagrade i za istraživačko novinarstvo i za foto-novinarstvo. Međutim, po završetku postdiplomskih studija nisam uspeo da dobijem posao u Los Angeles Timesu niti u bilo kojim drugim novinama u Južnoj Kaliforniji. Zato sam odgovorio na oglas za posao u jednom vinskom časopisu iz San Dijega koji se zvao Wine Spectator. U to vreme imao je svega oko 500 pretplatnika. Pomislio sam: „Pa dobro, bar ću biti blizu oca i braće.“ Prihvatio sam posao i to je zaista bio početak moje karijere vinskog kritičara i vinskog novinara. Bilo je to u decembru 1981. godine.

Davno. A počeli ste sa Lafitom.

Da. To je bila dobra referentna tačka.

U vinogradima Ateljea vina Šapat sa enologom Mladenom Dragojlovićem (foto: Atelje vina Šapat / Branislav Nenin)

Tokom karijere probali ste izuzetna vina iz praktično svih važnijih vinskih regiona sveta. Koji vas vinski region u usponu danas podseća na Napu ili Toskanu pre nego što su postali svetski poznati?

Mislim da na Zemlji više nema mnogo mesta koja još nisu otkrivena. Ali mislim da su zemlje poput Srbije ili Slovenije, zapravo čitav prostor bivše Jugoslavije, izuzetno zanimljive. Čile je danas veoma poznat. Voleo bih da mislim da sam tome doprineo pre desetak godina. Isto važi i za Argentinu. Danas nije lako pronaći neku novu Toskanu ili novu Napu. Ali zaista mislim da mesta poput ovog imaju takav potencijal. Zanimljivo je što danas sve može da se dogodi mnogo brže, jer informacije putuju neverovatnom brzinom.

Jednom ste rekli da vino mora da govori o području iz kojeg potiče. Kako berbe postaju sve toplije, a tehnike vinifikacije sve sofisticiranije, da li danas više degustiramo vinare nego mesta iz kojih vina dolaze?

Zapravo mislim da danas više degustiramo berbe. Zbog vrućine, suše i ekstremnih vremenskih prilika, bilo da je reč o gradu, vetru ili požarima, kao što smo nedavno videli u Bordou ili u Napi 2020. i 2017. godine, vina postaju zrelija, imaju više alkohola, a to može da prikrije teroar. Zato ne mislim da je problem u samom vinarstvu. Reč je o klimatskim promenama. Mislim da ljudi pokušavaju da ublaže taj efekat kako bi teroar mogao jasnije da dođe do izražaja.

Pada mi na pamet jedno poređenje. To je kao kada ljudi nose veoma tamne naočare za sunce. Više ne možete da im vidite oči i svi počinju da liče jedni na druge. Pomalo se isto dešava i sa vinom danas. Visok alkohol, tamna boja i veoma zrelo voće potiskuju teroar.

Pomenuli ste da se to dogodilo u Bordou pre nekoliko godina.

Da. Berba 2022. bila je izuzetno topla. Alkohol je bio visok, kiseline niže, a vina su počela da imaju mnogo ujednačeniji ukus. U trenutku kada se vinsko tržište suočava sa brojnim izazovima, mnogi ljubitelji vina tragaju za jedinstvenim iskustvima. Žele vina koja zaista govore o mestu iz kojeg dolaze. Danas, uz društvene mreže i pravu poplavu informacija, ljudi žele nešto što deluje ručno napravljeno, nešto što je povezano sa određenim mestom na Zemlji. Zato je organska proizvodnja postala popularnija, zato su restorani sa konceptom „od njive do stola“ postali popularniji. Ljudi žele da osete povezanost sa zemljom.

To je zapravo suština priče o teroaru.

Upravo tako.

Poseta vinariji Đoković (foto: Branislav Nenin)

Vaša karijera obuhvata period od štampanih časopisa do YouTube-a, Instagrama i digitalnih pretplata. Koja promena je najviše unapredila komunikaciju o vinu, a koja joj je najviše odmogla?

Rekao bih da je odgovor i jedno i drugo. Ljudi danas mogu da vide stvari u realnom vremenu. Mogu sopstvenim očima da dožive mesta, da čuju ljude kako govore i da uključe mnogo više čula. To je zaista uzbudljivo u poređenju sa jednodimenzionalnom komunikacijom kroz štampu. Čak smo prevazišli i samu priču o internetu. Živimo u potpuno digitalnom svetu kojim upravljaju društvene mreže i internet i mislim da je to unapredilo komunikaciju o vinu.

Loša strana je što ogromna količina informacija počinje da zvuči isto. Posebno sa veštačkom inteligencijom, mnogo sadržaja više nije originalno. Netačne informacije mogu veoma brzo da se prošire. Mogu da se generišu slike, mogu da se generišu video-snimci, a uskoro možda ni ljudi koje gledamo neće biti stvarni. Čekam prvog velikog vinskog influensera koji zapravo ne postoji, već je samo digitalni lik koji govori o vinu. Verovatno već postoji, ali ga još nisam sreo. Zato i dalje verujem da informacije treba da budu stvarne i istinite.

I da ih stvaraju ljudi.

Pa, ja nemam ništa protiv veštačke inteligencije. Ali mislim da ljudi i dalje moraju da je usmeravaju. Danas gotovo svi koriste veštačku inteligenciju, ili barem velike jezičke modele, i zaista morate da razumete šta radite, jer su ti alati neverovatno napredni. To je kao da vozite Ferari Formule 1. Ne može svako jednostavno da sedne za volan i dobro ga vozi. Morate da razumete određene principe ako želite da iz automobila izvučete ono najbolje.

Kada biste danas započinjali karijeru, okruženi svom ovom tehnologijom, da li biste bili u iskušenju da radite nešto drugačije? Da postanete onlajn ličnost, influenser ili edukator, umesto vinskog kritičara?

Mislim da već radim i jedno i drugo, i rekao bih prilično uspešno. Rekao bih da sam sigurno među deset najuticajnijih vinskih influensera, tako da bih verovatno išao potpuno istim putem. Opet, sve zavisi od ugla iz kojeg tome pristupate. Ako ste samo influenser koji prikuplja informacije, a ne stvara originalan sadržaj, to me ne zanima. Mene zanima originalan sadržaj, bilo da dolazim u Srbiju, da se sledeće nedelje vratim u Hongkong kako bih degustirao vina i razgovarao o njima ili da odletim na Novi Zeland da orezujem svoje čokote pinota noara i pričam o rezidbi. Sve je to stvaran sadržaj. Nije izmišljen. Ne kažem da je bolji od tuđeg, ali je drugačiji pristup. Zato bih se i dalje držao novinarstva.

Danas jednostavno postoji mnogo više načina da ispričate priču. Nije lako, naravno. Teško je izgraditi publiku i privući pažnju. Mislim da ljudi sve više traže autentičnost. Kada pogledam demografiju svojih pratilaca na društvenim mrežama, oko 68 odsto njih ima između 32 i 52 godine, a najveća grupa je otprilike između 38 i srednjih četrdesetih. Ljudi prepoznaju kada sadržaj nije autentičan i cene ono što je iskreno i stvarno.

Proveli ste gotovo tri decenije u časopisu Wine Spectator, a zatim otišli u trenutku kada ste bili na vrhuncu karijere. Da li je postojao trenutak kada ste shvatili da budućnost vinske kritike više nije u štampi?

Ne bih rekao da je to bio glavni razlog. Zapravo sam o tome počeo da razmišljam mnogo ranije, još dok sam bio u Wine Spectatoru. Želeo sam da radim nešto sa video-sadržajem, u vreme kada je YouTube tek nastajao. Moj prijatelj iz filmske industrije, reditelj i scenarista Džejms Or, i ja razgovarali smo o tome da napravimo novu vrstu digitalnog sadržaja, nešto poput rijaliti televizije o vinu. Tako je zapravo nastao JamesSuckling.com.

Ali, vrlo brzo sam naučio dve stvari. Prvo, ljudi su želeli sadržaj besplatno, baš kao na YouTube-u. Nisu želeli da plaćaju pretplatu. Drugo, svi su me stalno pitali: „Gde su vaše ocene?“ Moja ideja da napravim digitalnu televizijsku platformu o vinu jednostavno je bila ispred svog vremena.
Mislim da se sve zaista promenilo tokom pandemije kovida. Ja to zovem „Netfliks sindrom“. Ljudi su se navikli da plaćaju digitalni sadržaj kojem veruju, bilo da su to filmovi ili drugi mediji. Tada se zaista promenio odnos prema plaćenom digitalnom sadržaju.

Jednom ste rekli da potrošači moraju da vide mesto, ljude i sam proces ocenjivanja vina. Da li je potpuna transparentnost učinila vinsku kritiku pouzdanijom ili ju je samo učinila više performansom?

To je dobro pitanje. Nisam baš razmišljao o tome na taj način. Mislim da danas ljudi zaista mogu da vide kako ceo proces izgleda, a zatim da sami donesu zaključak. Danas je sve mnogo transparentnije. To više nije kao u Čarobnjaku iz Oza, gde neko stoji iza zavese i stvara iluziju. Ljudi sada mogu da vide čitav proces i sami procene da li veruju da je on ispravan.


Najbolji teniser na svetu - najpoznatijem vinskom kritičaru na svetu (foto: Branislav Nenin)

Sistem od 100 poena postao je svetski standard, ali je i dalje predmet brojnih rasprava. Da li je postao suviše uticajan da bi bio napušten, iako neki stručnjaci i mnogi ljubitelji vina smatraju da previše pojednostavljuje vino?

Pa, pre svega, daću tome 91 poen (smeh). Ne, i dalje mislim da sistem ocenjivanja funkcioniše. To je veoma jednostavan način da se ljudima pomogne da razumeju vino. Ako verujete nečijem ukusu, ocena vam daje korisnu informaciju kada odlučujete šta ćete kupiti. Ljudi često kažu da taj sistem više ne funkcioniše, ali mogu da vam kažem da trgovci vinom širom sveta i dalje koriste ocene. Da im nisu korisne, ne bi ih objavljivali. Bilo da ste u Japanu, na Novom Zelandu, u Evropi ili Sjedinjenim Državama, ocene su svuda prisutne. Sećam se da sam nekada mislio kako se u Japanu ocene zapravo i ne koriste. Onda sam razgovarao sa nekim od vodećih japanskih uvoznika, a oni su mi rekli: „Naravno da koristimo vaše ocene.“ To mi sasvim odgovara.

JamesSuckling.com je odavno prerastao individualni okvir. Kako obezbeđujete da čitaoci razumeju čiju procenu zapravo čitaju? Ne postoji li opasnost da zajednički brend stvara iluziju jednog jedinog nepca?

Zanimljivo je što to kažete, jer me uvek iznenadi kada ljudi pomisle da sam ja degustirao, recimo, 40.000 vina u jednoj godini. Kako bih to uopšte mogao? Nisam Supermen.
U stvari, uz svaku belešku stoji ime degustatora, a ljudi preko društvenih mreža vide da je Zekun poslednjih mesec dana putovao po Argentini i Čileu, ili da je Rajan Montgomeri u Nemačkoj i Austriji, pa zatim odlazi u Australiju, ili da sam ja bio u Šampanji sa nekim od naših degustatora.

Dakle, potpuno smo transparentni. Osim toga, veoma vodim računa da svi budemo na istoj talasnoj dužini. Degustiramo zajedno. Naše ocene gotovo uvek odstupaju najviše jedan ili dva poena, a ako neko značajnije odskače, dešavalo se i da se raziđemo. Jednostavno se nije uklapao u tim.

Za mene je izuzetno važno da brend Džejms Sakling bude dosledan u načinu ocenjivanja.

Neki kritičari tvrde da su vaše ocene po pravilu više nego što bi trebalo da budu. Kako odgovarate na takve kritike?

Nisam baš siguran da je to tačno. Analizirao sam to statistički. Mislim i da danas, generalno gledano, ljudi ocenjuju vina višim ocenama nego ranije. Pošto se naše ocene toliko široko koriste i pošto degustiramo ogroman broj vina, možda je taj utisak jednostavno izraženiji. U svakom slučaju, ne očekujem da se svi slažu sa mojim ocenama. Ocena je samo jedna od informacija koja ljudima pomaže pri kupovini vina. Čak i ako neko smatra da su ocene na JamesSuckling.com u proseku tri poena više nego što bi trebalo da budu, meni je to sasvim u redu, sve dok smo dosledni. Ako mi damo vinu 95 poena, a neko drugi misli da zaslužuje 92, to nije problem. Problem bi bio kada bi jedna osoba iz mog tima dala 95, a druga 87 poena. To sam viđao u drugim vinskim publikacijama i upravo zato toliko insistiram na doslednosti.

Dakle, doslednost je ključ.

Upravo u to verujem.



Postoji li neka važna, često citirana ocena koju ste dali, a koju biste danas promenili, ne zato što se vino promenilo, već zato što ste se vi promenili?

To je zaista odlično pitanje. Naravno da se ljudi menjaju, a ocenjivanje vina je po svojoj prirodi subjektivno. Kada se osvrnem dvadeset godina unazad, verovatno sam više ocenama nagrađivao vina sa više hrasta, jačom ekstraktivnošću i izraženijim stilom nego danas. Ne mislim da sam ih ikada ocenio tako visoko kao Robert Parker, ali svakako sam te karakteristike cenio više nego što ih cenim danas. Čak i kada danas ponovo degustiram ta vina, mnogo više tražim ravnotežu i svežinu. Previše hrasta, previše ekstraktivnosti, a naročito previše alkohola, danas mi mnogo više smeta nego nekada.

Vratimo se Srbiji i vašim utiscima o onome što ste videli i degustirali tokom prethodnih nekoliko dana. Probali ste više srpskih grašaca i prokupaca i, koliko sam razumeo, neki od njih su vas posebno impresionirali. Takođe ste rekli da su autohtone i lokalno značajne sorte ključ izgradnje identiteta Srbije kao vinske zemlje. Možete li to da obrazložite ili možda da ponovite deo onoga što ste juče rekli?

Naravno. Mislim da svaka zemlja treba da bude poznata po nečemu. Naravno, sa Francuskom je to lako. Ima sve te neverovatne i jedinstvene vinske regione i to odmah možete da vidite. Francuska nije poznata samo po kaberneu i Bordou ili po pino noaru u Burgundiji. Širom zemlje postoji mnogo drugih posebnosti. Isto tako, Italija je neverovatno raznovrsna kada je reč o sortama grožđa. Ali mislim da je za druge zemlje važno da imaju nekoliko stvari po kojima će biti prepoznatljive.

Uzmimo Sloveniju za primer. Bio sam tamo prošle nedelje i mislim da rebula zaista nešto znači u Sloveniji. Zanimljivo je da odmah preko granice, u Koliju i u Friuliju, ljudi kažu: „Ma to je samo ono lagano vino. Mi smo poznati po friulanu.“ Mislim da je to odličan primer. Srbija nikada neće biti prepoznatljiva ako bude proizvodila samo šardone, kaberne sovinjon, sira i pino noar. Takva vina možete da nađete na mnogo mesta. Ali neke od ovih zanimljivih sorti koje smo probali, poput grašca ili prokupca... Uvek imam mentalnu blokadu sa tim nazivima.

Nema problema. (smeh)


Hvala Bogu pa je uvek neko od vas u blizini da me podseti. Samo treba da putujem sa Srbima kad god pijem srpsko vino. „Kako se ono beše zove?“ Ali u svakom slučaju, mislim da upravo kroz te sorte ljudi mogu bolje da upoznaju vašu zemlju i vinsku kulturu. To ne znači da ovde ne možete da pravite velika vina od međunarodnih sorti. Neka od najboljih vina koja sam probao ovde bili su kaberne sovinjoni. Ali, isto tako, neka od najlošijih bila su upravo kaberne sovinjoni, sa previše alkohola i previše hrasta. A neka su zaista fantastična. Dakle, mislim da već imate veliku raznovrsnost. Samo ne bih previše uvećavao ulaganja u kaberne i šardone.

Posebno mi je bila zanimljiva vaša opaska da vas Srbija podseća na ono što je Evropa nekada bila.

Hvala što ste to pomenuli, jer se to nije odnosilo isključivo na vino. Kada smo prošle subote stigli iz Italije, otišli smo sa prijateljima u Lafayette, kabare i restoran. Naravno, sjajno smo se proveli. Bio sam pomalo umoran, a onda sam odjednom dobio drugi nalet energije. Imam utisak da Srbi dobijaju drugi nalet energije oko tri ujutru. (smeh) U svakom slučaju, fenomenalno smo se proveli. Uživali smo u programu, pili vino, ljudi su pušili u samom restoranu, a ja sam pomislio: „Vau, baš kao nekada, u dobra stara vremena.“ Mari i ja smo se pogledali i rekli: „Kako je ovo sjajno.“ Ljudi su se iskreno zabavljali, razgovarali i uživali.

Ponekad se čovek zasiti društvenih mreža, pa čak i boravka u Sjedinjenim Državama ili drugim zemljama gde je sve podređeno tom pokretu za zdrav način života. Razumem ja sve to, ali bilo je zaista osvežavajuće biti na mestu gde ljudi jednostavno uživaju u životu punim plućima. Bili su samo odrasli ljudi koji rade ono što žele. Ako neko želi da popije malo više, da popuši malo više ili da ostane budan do pet ujutru, pa dobro, u redu je. A onda: „Hajde da isto ponovimo i sutra uveče.“ (smeh). To je Srbija. Pomislio sam: „Hej, ovo sasvim je u redu.“

A tu su i vino i hrana. Zaista sam uživao u vašoj lokalnoj kuhinji. Ovde je veoma prisutan taj koncept „od njive do stola“. Nije prenaglašeno sofisticirano, već se zasniva na zaista dobrim sastojcima, koji se odlično slažu sa vašim vinima. Tako da ću se sigurno vratiti.

Hvala vam. Lepo je to čuti.

Kako da se ne vratim? Ovde je baš zabavno.

Džejms Sakling i Darko Matijašević (foto: Branislav Nenin)

Zanimljiv mi je bio i vaš stav da Srbija ne mora nužno ubrzano da širi površine pod vinogradima kako bi postala uspešna vinska zemlja. Zašto mislite da je u slučaju Srbije kvalitet važniji od kvantiteta?

Upravo tako. Mislim da je Srbija u jedinstvenoj poziciji, jer u većini vinskih zemalja potrošnja vina opada. Grožđa se proizvodi previše. Vinograda ima previše. Mnoge zemlje krče zasade jer ne znaju šta da rade sa tolikim zalihama vina, bilo da je ono u velikim tankovima, u rinfuzi ili već flaširano. Zato mislim da ste u posebnoj situaciji i da ne treba nigde žuriti. Ne zaboravite ni da između sadnje vinograda i ozbiljne proizvodnje postoji vremenski jaz. To je velika investicija. Posadite vinograd, možda ćete dobiti rod za tri godine, ali da biste dobili zaista vrhunski kvalitet potrebno je desetak godina. Mislim da bi brzopletost mogla da bude greška, jer jednostavno ne znate kuda će tržište krenuti.

Trenutno je Srbija u prilično dobroj poziciji. Koliko razumem, otprilike trećinu vina koje se popije u Srbiji čine domaća vina, a dve trećine uvozna. To je sasvim u redu. Naravno da možete da osvojite deo tog tržišta, ali ne verujem da će svi u Srbiji odjednom početi da piju isključivo srpska vina. Postoji i simbolika u onome što ljudi piju. Ljudi, naravno, žele da piju i uvozna vina, baš kao što verovatno žele da voze i uvozne automobile. Ne mislim da će svi odjednom prestati da piju šampanjac i preći na srpska penušava vina.

Ako budete imali više vrhunskih vina, ljudi će verovatno piti više srpskog vina. Ali nije to tako jednostavno da kažete: „Dve trećine tržišta čine uvozna vina i mi želimo da osvojimo te dve trećine.“ To jednostavno neće tako funkcionisati.

Zemlje Balkana, ne samo bivše jugoslovenske republike već i ostale, često se međusobno nadmeću, pa tako i u svetu vina. Zato moram da vas pitam: kako danas gledate na ovaj deo sveta kao na vinski region? Da li ove zemlje vidite kao konkurente ili kao region koji deli zajednički potencijal?

I jedno i drugo. Balkan zaista posmatram kao region koji deli nešto zajedničko i imam utisak da se sve to sada polako sklapa u jednu celinu. Razmišljao sam, recimo, o Polu Hobsu. On je jedan od najpoznatijih vinara na svetu. Pravi Cobos, proizvodi vina pod etiketom Paul Hobbs u Sjedinjenim Državama, fantastične pinote noare i kabernee iz Nape, a istovremeno je i suvlasnik jedne vinarije u Bugarskoj. Probao sam to vino i zaista je odlično. Naravno, Sloveniju poznajem prilično dobro, odnosno Kolio i Brda. Sada počinjem da upoznajem Srbiju. Hrvatsku poznajem pomalo. Ali zaista mislim da je trenutak pravi.

Ovde u Srbiji vidim visok kvalitet i ne mislim da je potrebno mnogo da se stvari dodatno usavrše i da kvalitet ode još stepenik više. Moram još mnogo toga da naučim. Danas sam bio u vinogradima. Video sam prelepe stare čokote šardonea, ali i stare zasade još jedne sorte čijeg imena sada ne mogu da se setim. Bili su stari oko četrdeset godina, potpuno organski gajeni, a jedan stari vinogradar nije želeo da ih proda mom prijatelju. Pomislio sam: „To bi bilo fantastično.“ Mogli biste da ih prekalemite na grašac ili neku drugu sortu. Ovde postoji ogroman potencijal.
Radujem se što ću videti još starih vinograda i bolje razumeti kakva je situacija sa starim čokotima u Srbiji. Nadam se da ću dovesti i svog prijatelja Marka Simonita, jednog od najvećih svetskih stručnjaka za vinovu lozu. Mislim da bi ovde mogle da se urade zaista sjajne stvari.



Sa puno entuzijazma govorite o tome koliko je srpska vinska scena postigla za relativno kratko vreme. Kuda bi, po vašem mišljenju, trebalo da ide odavde? Šta Srbija treba da uradi u narednoj deceniji kako bi napravila sledeći veliki iskorak?

Zanimljivo je, možda će zvučati neobično, ali mislim da nema mnogo toga što treba raditi, osim da se više pažnje posveti vinogradima i da se sačuva ovo prelepo nasleđe i čokoti koje već imate.

Dopada mi se što vaši vinogradi uglavnom nisu zasađeni sa veoma velikom gustinom, jer želite da u njima mogu da rade standardni traktori. Mislim da to, u uslovima globalnog zagrevanja i sve sušnijih vegetacionih sezona, zapravo može da bude prednost.

Zato mislim da je važnije da bolje upoznate ono što već imate nego da sada potpuno menjate pravac. To bi bila moja najveća briga. Nisam siguran da su ljudi sve to dovoljno dobro promislili. Video sam to u mnogim drugim vinskim zemljama, gde jednostavno kažu: „Posadićemo nove vinograde.“ Ne znam da li je razlog to što oni koji sade vinograde žele da zarade ili nešto drugo, ali mislim da ovde o tome treba veoma ozbiljno razmisliti.

Pogledajte šta već imate. Pogledajte kakvo nasleđe posedujete. Zapitajte se da li je zaista pravi potez masovno podizanje novih vinograda. Možda postoji mnogo jednostavniji način. Iz onoga što sam video u vašim vinogradima, verujem da postoji. Sačuvajte te stare čokote i odmah ćete imati vrhunski kvalitet.