U mojoj kuhinji tradicija se ne zaboravlja!

Na njenim tanjirima je eksplozija ukusa, boja i mirisa, a u duši ogromna ljubav prema meksičkoj kuhinji čija tradicionalna jela, već skoro tri decenije služi gostima u svom restoranu La Cucaracha, u sred Rima. Sa sjajnom šeficom poreklom iz Akapulka, Dijanom Beltran, razgovarali smo na domaćem terenu - u Beogradu kada je sredinom oktobra u hotelu Metropol Palace otvorila Nedelju meksičke kuhinje, događaj koji se već tri godine uspešno realizuje na inicijativu Ambasade Meksika u glavnom gradu.

Otkud Meksikanka baš u Rimu?

Došla sam iz Meksika u Rim kako bih istovremeno studirala i radila. Imala sam svega devetnaest godina i želela sam samo da putujem i otkrivam svet. Bilo je to zaista veliko
iskustvo za mene, jer mi je to bio prvi put da putujem van svoje zemlje, i kontinenta uopšte.

Kako je počela vaša kulinarska karijera?

Počela je potrebom da se ponovo preispitam. Sa četrdeset godina, nakon razvoda, jedino što sam znala da radim bilo je kuvanje. Imala sam sina od četrnaest godina i povratak nazad nije bio opcija. Želela sam da on bude samostalan, i u svom okruženju, pa sam nakon razvoda odlučila da ostanem kod prijateljice. Ona mi je tada postavila pitanje - šta je to što najbolje umem da radim, i tako sam počela da kuvam. Restoran sam otvorila godinu dana pre razvoda. Danas moj prvi restoran, La Cucaracha, slavi 26 godina postojanja, a iza sebe imam još šest restorana u Italiji, i mislim da tajna uspeha leži u tome da nikada ne kažeš ne. Sada taj moj četranestogodišnjak vodi sve restorane i nastavlja porodično nasleđe. Sa druge strane, tajna dugovečnosti je i ljubav koju ulažemo u ono što radimo. Za mene je Cucaracha poput ćerke jer sam zahvaljujući njoj uspela da podignem i izdržavam svog sina. Konstantan rad i kvalitet sirovina nikada ne smeju da opadnu. Veoma je važno imati dobro obučene saradnike, tako da se kvalitet njihovog rada ogleda u svakodnevnom poslu.



Da li tim čini jednog šefa priznatim, ili je izvrsnost u kuhinji pre svega individualno postignuće?

Nije poenta da u kuhinji budete individualac, jer na kraju, šef zablista zahvaljujući celom timu koji ga podržava, i svim ljudima koji mu pomažu. Ljudske osobine su takođe veoma važne. Čvrsto verujem da tokom zajedničkog rada, kolege iz restorana postaju porodica jer na kraju, u tom restoranu i provodite više vremena nego kod kuće.

Šta je za vas duša meksičke kuhinje?

Jednom rečju, to je ljubav! Sve počinje u kuhinji naših baka i na ognjištu naših domova, i zaista je važno da se uvek podsećamo da sva magija počinje kod kuće. Takođe je važno prepoznati naše kuvare, žene iz autohtonih zajednica koje čuvaju sastojke i pamćenje predaka, prenoseći znanje sa generacije na generaciju.

Kako biste opisali svoj stil u kuvanju?

Energija Meksika prisutna je u jelima koja pripremam, kroz boje, a pre svega kroz ukuse i mirise. Meksiko je zemlja koja se stalno menja, ali nikada ne zaboravlja svoje tradicije koje su prepoznate širom sveta. U mojoj kuhinji, Meksiko nikada ne zaboravlja tradiciju, i mislim da je to veoma važan deo. Veoma volim to što radim, i to mi daje energiju. Moja baka je govorila da je kuvanje čin ljubavi jer je to način da je pokažemo, brinući se o voljenima.



Koji je vaš signature dish?

Jelo koje smatram svojim zaštitnim znakom je zeleni pozole, jer me podseća na Meksiko, Guerrero, i moje najdublje korene.

Za nekog ko prvi put dolazi u vaš restoran u Rimu – šta nikako ne sme da propusti da proba?

Kada ljudi dolaze u moje restorane, mi im kažemo - moj dom je vaš dom! Trudimo se da kada gosti dođu u restoran, osete miris mog voljenog Meksika.

A u Srbiji, šta vi nikako ne propuštate?

Volim ljude u Srbiji i mogu da kažem da se ovde osećam kao kod kuće!