NE PITAM ŠTA KOŠTA!

Nisam neki ekonomski ekspert, totalni sam duduk za marže, kamate i rabate, a budući da sam čovek pomalo nalevo nasađen, neoliberalna ideologija spremna da na oltar tržišta prinese i ljudske žrtve prilično mi je strana. Ovaj uvod stoji ovde ovakav, kako ono što ću dole napisati ne bi bilo protumačeno na krivi način. Jer tema je vinsko tržište i načini na koje se ono samo uređuje, kad već ovde nema nikoga ko bi ga planski uredio. Ipak, ne bojte se, neću da pišem ogled iz ekonomije, rekoh da to ne umem, već o mentalitetu ovdašnjem, a u poslu oko vina.

Priča počinje u jednoj domaćoj vinoteci u kojoj sam kupio vino iz Pomerola, znatno jeftinije u odnosu na većinu iz te apelacije. Na pitanje kakvo je, dobio sam odgovor: Bato, Pomerol! Stigne i posebna prilika da se otvori kratko ali brižljivo čuvana boca. Međutim, vino je bilo, tjah... više nego osrednje. Za cenu od tridesetak evra, svakako nedovoljno dobro. Pitam posle tog svog prijatelja iz vinoteke zašto mi je zaboga preporučio tako nešto, a on kaže: Pa dobro, nije nešto, ali gde ćeš naći Pomerol za te pare?! Pa ne želim takvog nikakvog ni da ga tražim!

Neko vreme posle toga u istoj vinoteci zatekao sam se prilikom posete jedne sredovečne gospođe. Dobar dan, preporučite mi nešto stvarno dobro, ali iz Srbije... Aha, imate Rodoslov, ovo je novi iz 2009, imate i nagrađeni Stari Zavet, a ako volite nešto sa prokupcem preporučujem Sub Rosu, njoj je Parker dao 91 poen... Iju, koliko to košta?! Da dam tridest evra za bocu srpskog vina, ne dolazi u obzir! – nije se složila gospođa. Izvinite, ali tražili ste nešto jako dobro... Pa da, ali zašto da košta toliko, pa nisu iz Bordoa!
Poenta se sama nacrtala. Stara je priča da verujemo brendovima i zvučnim imenima, čak i kad za to nemamo osnova. Badava su neka srpska vina više puta dokazala kvalitet pod nosevima Roberta Parkera, Džejmija Guda ili Džulije Harding... To je vino iz Srbije i ne može ono toliko da košta i tačka – misli priučeni vinski mali Perica (iz vica, ne Perica Merlo!). Tako imamo čitav pokret istinskih snobova koji će platiti solidnu sumu za neki anemični šardone samo ako je iz Šablija i rado će piti preskupo, a osrednje vino samo zato što na njemu piše Pomerol ili Sonoma, dok će kukati kao ranjeni što Bjelicina Babaroga košta dve, a Mataljev Kamen tri i po hiljade dinara. Jer, zaboga, oni su domaći vinari, a zna čaršija da njihova vina ima da budu jeftina! Dobro, naravno da određene apelacije i vinski brendovi nose određenu reputaciju, ali svako bira šta će da plati: da li zvučno ime ili traži i kvalitet za svoj novac. Osim toga, niz godina stalnog ulaganja novca i rada u domaće vinarstvo moralo je da da i rezultate: sve više vina, sve bolja vina, neka jefitnija, a neka skuplja. Međutim, pomenutog Pericu još nešto žulja... Kako, bre, on da digne cene kad je dobio medalju, zar na meni da zaradi?!

Svest o tome da cena jednog vina ne mora zauvek da ostane ista javlja se polako kod onih naših vinara čije su etikete osvojile neka od najvećih internacionalnih priznanja. Tako je bilo i sa petstotinak boca Jankovog Starog Zaveta iz 2011 preostalih u vinariji. Upakovane u fine kutije, pojavile su se na tržištu kao posebna rezerva po ceni duplo većoj nego ranije. Da li do sada najbolje ocenjeno srpsko vino i prvi Dekanterov regionalni trofej zaslužuje cenu od 50 evra? Naravno da zaslužuje, ali to je irelevantno za ovu priču. Kada to niko ne bi želeo da kupi, i 15 evra bi mu bilo mnogo. Međutim, očigledno ima dovoljno kupaca koji žele da dođu u posed istorijske boce. Oni koji ne dele to mišljenje i spremni su da viknu: „Ua lopove!“ zapravo ne razumeju da vino nije gazirani sok koji se štanca u željenim tiražima uvek istog kvaliteta, pa ga ima dostupnog za svakog ko ga poželi. Takva praksa sledi tržišnu logiku koju primenjuju vinarije širom sveta. Na primer, septembra 2012. godine istorijskom odlukom Chateau Angelus promenio je klasifikaciju i postao Saint Emillion Grand Cru Classe A. Sutradan ujutru, cene tog vina na globalnom tržištu su podivljale. U Beogradu je to prepoznao jedan baja i u jednom danu pokupovao sve boce koje su se zatekle kod nas po ceni od dvestotinak evra, a koje su po svetu već koštale bar tri puta više. Svežiji primer je Casanova di Neri Tenuta Nuova iz 2010. godine, vino koje je Robert Parker početkom leta okitio sa celih 100 poena. Naravno da je ovaj moćni brunelo duplirao cenu, svuda u svetu, pa i kod nas.

Dakle, ako je to princip koji se svuda primenjuje, a koji najlogičnije sledi zakone ponude i potražnje, zašto bi srpski vinari bili izuzeti od njega? Naravno, na neuređenom i ne do kraja formiranom tržištu imamo celu plejadu onih koji formiraju cene svojih vina šac-metodom, eto čisto da budu skuplja od onog iz druge vinarije ili koji još uvek misle da vino treba barikirati i macerirati u beskraj kako bi koštalo pedest evra, ali sad već znamo i vidimo kako takve priče završavaju. Vino sa cenom koja nema pokriće sve manje ljudi želi da kupi. Dakle, u Srbiji imamo sve edukovanijeg potrošača i sve bolja vina. Za to smo se i borili, pa zašto da to onda i ne naplatimo?