16.03.2016.
VODIČ KROZ OCENJIVANJE ZA AUTOSTOPERE
ili Zašto ne volim poene
Šalterska služba u policiji. Vrućina od koje se kovrdžaju trepavice... Gomila velikih ljubitelja dreždanja u bilo kom obliku reda nasrće telima na providne paravane od stakla (ili od pleksiglasa, đavo će ga znati). Na samim paravanima je više otisaka prstiju nego po dokumentima. Doduše, otiskuju se i ostali delovi tela. Carstvo musavosti... Moj red. Prilazim gotovo egzaltirano rupi na zaštitnom, providnom nečemu, uz pripadajući neodređeni osmeh overenog mentola.
„Imam sve!“
„Niko, mladiću, nema sve“, reče dobro držeća službenica. „Niko...“
„Prvo, hvala za – mladiću! A drugo, empirijski gledano, u pravu ste. Ali ja zaista imam sve. A imam i peškir!“ Kada sam izgovorio „peškir“, njen kolega (tri stolice levo) zadovoljno podiže glavu i raširi statusni osmeh. Oni koji znaju zbog čega baš – peškir, pripadaju posebnom krugu ljubitelja spektakularnog književnog dela koje se zove: „Vodič kroz galaksiju za autostopere!“ To je knjiga koja se za sebe, po pravilu ne kupuje, nego dobija na poklon. I ne nosi se mentolima... Na skali od 1 do 100, ovo remek delo ne može dobiti manje od 42000 poena. Uostalom, dobijte je na poklon, pa se uverite! Između ostalog, tu ćete hiljadu puta shvatiti zašto baš 42000...
Ljudi koji vole vino se takođe mogu nanjušiti, ali to ide malo komplikovanije iz perspektive simbola. Recimo da je za normalnog čoveka reč „bordo“ automatska asocijacija na boju, a za ljubitelja vina je u pitanju... Znate šta! Ako ne znate, onda su vam oči u pogrešnom časopisu. Posvećeni enomanijak se prepoznaje i po ljupko-agresivnom nastupu u samoposluzi. Kada primeti neodlučne osobe koje u skladu sa budžetom merkaju boce za pazar poklona, prilazi i daje sve od sebe da te homo dilemuse istera iz samoposluge i pošalje, ako ne direktno u vinariju, ono bar u prvu, obližnju vinoteku.
„Možete da kupite nešto ovde, ali ako želite nekoga baš da obradujete, uzmite pravo vino nekog domaćeg proizvođača. Malo je skuplje, ali... Uostalom, cilj je da obradujete, a ne da otaljate!“
„A gde da...“ (Ovo je pitanje koje enomanijak dočekuje spreman i brzinom koja bi postidela učitavanje Gugl mape, iseca ga, deklamujući adrese najbližih vinoteka.)
Uostalom, samoposluga je za: jogurt, parizer, uloške, sijalice, mesni narezak...
I kako sad mi to znamo da objasnimo šta valja kupiti od vina i gde? Pa jednostavno, znamo... Pratimo, obilazimo, testiramo, čitamo... Neki i pišu... E pa neki i ocenjuju. Ocene mogu biti opisne (češće) i brojčane (ređe). Formalno gledano, opisne ocene su manje važne od numeričkih. Međutim, vreme je pokazalo da se lični doživljaj, kalemljen donekle apstraktnim asocijacijama, može pozicionirati kao potporni stub plasmana tretiranog vina.
„Znaš li šta je X. Y. rekao za ovo Z. vino?“
„Ma čuo sam. Nije normalan, ali je u pravu...“
Ako je osoba X. Y. od renomea, onda je Z. vino, realno kršteno... Stoga je važno voditi računa šta se o kom vinu priča. Renome se teško stiče, a lako gubi. To je opasnost koju sa sobom nose skuti majke deskripcije.
Kada su u našoj tadašnjoj SFR Frankenštajniji eksperimentisali sa školstvom, mislim da je u pitanju 1984-ta godina, za deo predmeta je uvedeno opisno ocenjivanje. Umesto starog dobrog: od 1 do 5, ubačeno je u par predmeta ocenjivanje oblika: A (izuzetno zadovoljio-la), B (zadovoljio-la) i C (dijabola-la). Tu su debelo nadrljale obe „školske“ umetnosti. Ubogi dvojac: likovno i muzičko. Sa bar jednim C, nije se mogao imati odličan uspeh. Ako već niste dovoljno odlični, a u raljama ste puberteta, sprdnja se nametala. Onda se na likovnu temu „Zimske olimpijske igre u Sarajevu“ odnese prazna ’artija i rad nazove „Smetovi na Bjelašnici...“, a najpoznatiji renesansni kompozitor bude Gargamel. Jedno opisno, a beznačajno C, bila je mala cena za naklonost najbolje ribe u odeljenju, kojoj su te stvari duhovite. Iako je posle par dana postalo potpuno jasno da je ideja maloumna, opisnost se držala još neko vreme...
A stare dobre cifre su oduvek bile merilo. E sad, kada su u pitanju: odgovori, kontrolni zadaci, pismeni zadaci, zaključivanje ocena, navodno se znao red. Mada i nije bilo baš preciznih pravila. Naime, neki profesori su uzimali u obzir prvo polugodište kad zaključuju završnu ocenu, neki preskakali, neki negovali dupeuvlakače pa im gledali kroz svoje sluzave prste, neki držali „kriterijume“, kako bi namakli preko leta tezge (privatan rad – prim. aut.) kolegama... Međutim, profesori su bili autoriteti, i kao takvi vrlo retko dovođeni u pitanje. I te njihove ocene su, kakve god, bile validne.
Ocenjivanje vina brojkama, od čega su najpopularnije dve varijante (1-100 i 1-20), izmišljeno je nedavno, u čisto marketinške svrhe. Sa te strane gledano, ovaj pristup je, van svake sumnje – opravdan. Vinski autoriteti, odnosno vinski eksperti, na taj način su sebi osmislili dodatno, često vrlo unosno zanimanje. Princip je sličan vremenu „Slobinog kazamata“, kada su školski programi iz određenih predmeta sumanuto „pumpani“ radi onemoćavanja samostalnog rada dece i ostvarivanja dodatnih prihoda inače siromašnog nastavnog kadra. Ako je proizvodnja vina – ljuta industrija, onda nemam ništa protiv. Međutim, ako pak, vino posmatramo kao produkt na liniji umetnosti, e tada imamo problem. Koliko poena dati Mocartovom Rekvijemu? Koliko za Pablitovu Gerniku? Mišimin Zlatni paviljon? 93? 97? Možda 84, ako ne volite brutalni lirizam... Za to koliko se tuku umetnost i račun, Kraljević Marko i Musa Kesedžija su lagani sparing.
Brojčano ocenjivanje vina i počesto pečaćenje sudbine mu, po pravilu se razbija u tri segmenta, a neretko i u četiri. Oči, nos i usta su, uglavnom prva – klot varijanta, a kod druge se nakarabudži i opšti utisak... Kada se ocenjuje „parče po parče“, apsolutno uvek ispadne značajno manja ocena od one opcije „opaljivanja“ zbirne. Da bi pojačali šizofreni momenat ovog teksta, sada ćemo ubaciti neke, samo familijama omiljene likove: političke analitičare! Postoje ti i takvi oblici života čija su i neizgovorena mišljenja poznata, po svim pitanjima. Zna se šta misle o eboli, Radničkom iz Niša, Talibanima, Baji Malom Knindži, Lenor omekšivačima, razlici između troslojnih i bahatih četvoroslojnih toalet papira, pecanju na varalicu, pristupnim fondovima... Prosto je poznat automat formiranja tih mišljenja. Malo razmislite na bilo koju, zadatu temu, stavite minus ispred zagrade i eto vam ga! Isto tako, ako pratite vina i vinsku scenu, onda sa popriličnom sigurnošću možete da anticipirate broj poena koje će dodeliti poznata komisija vinu koje vam je poznato. Vrlo nekomplikovano. Plus, minus – jedan poen. Ali naglašavam, morate probati to vino! Ne želim ovim nikako da umanjim poznavanje materije ocenjivača vina, već da ukažem na činjenicu da mi je važnija njihova deskripcija od predvidivog broja. One za koje znam da znaju, sa velikom znatiželjom pitam za mišljenje. A za numeričku ocenu me izuzetno svrbi organski štopciger. Bilo čiju... Mišljenje zasnovano na istinskom doživljaju ne može biti numerički preslikano. Funkcijama se (iako mnogi toga nisu svesni) služe isključivo prodavci, prilikom formiranja cene. E sad, ocena (samo ako je izdašna) može biti značajan faktor u formiranju te iste cene, ali tržište ipak ima neka svoja, čudna pravila. Na kraju, bez obzira na bodove (Ili poJene, kako je govorila moja sestričina sa četiri godine), svako vino košta koliko vredi. Ako je za njim pomama, cena poraste, a ako se niko ne maša flaše, cena se spusti... I sve dođe na svoje.
Nije tajna da sam veliki protivnik numeričkog ocenjivanja, što sam ovom prilikom želeo malo i da pojasnim. A zašto baš u ovom, najboljem vinskom časopisu na Balkanu? Razlog je vrlo jednostavan... Časopis Vino & Fino neguje numeričko ocenjivanje vina i redakcija na tome, potpuno logično, insistira. Ocenjivački segmenti ovog magazina izuzetno su čitani i kao takvi predstavljaju pravi generator konstruktivnih polemika širokog spektra. To što čitate ovaj tekst, na baš ovom mestu je dodatni dokaz veličine ovog lista, pošto imate crno na belo – nepostojanje cenzure! Mada...
„Imam sve!“
„Niko, mladiću, nema sve“, reče dobro držeća službenica. „Niko...“
„Prvo, hvala za – mladiću! A drugo, empirijski gledano, u pravu ste. Ali ja zaista imam sve. A imam i peškir!“ Kada sam izgovorio „peškir“, njen kolega (tri stolice levo) zadovoljno podiže glavu i raširi statusni osmeh. Oni koji znaju zbog čega baš – peškir, pripadaju posebnom krugu ljubitelja spektakularnog književnog dela koje se zove: „Vodič kroz galaksiju za autostopere!“ To je knjiga koja se za sebe, po pravilu ne kupuje, nego dobija na poklon. I ne nosi se mentolima... Na skali od 1 do 100, ovo remek delo ne može dobiti manje od 42000 poena. Uostalom, dobijte je na poklon, pa se uverite! Između ostalog, tu ćete hiljadu puta shvatiti zašto baš 42000...
Ljudi koji vole vino se takođe mogu nanjušiti, ali to ide malo komplikovanije iz perspektive simbola. Recimo da je za normalnog čoveka reč „bordo“ automatska asocijacija na boju, a za ljubitelja vina je u pitanju... Znate šta! Ako ne znate, onda su vam oči u pogrešnom časopisu. Posvećeni enomanijak se prepoznaje i po ljupko-agresivnom nastupu u samoposluzi. Kada primeti neodlučne osobe koje u skladu sa budžetom merkaju boce za pazar poklona, prilazi i daje sve od sebe da te homo dilemuse istera iz samoposluge i pošalje, ako ne direktno u vinariju, ono bar u prvu, obližnju vinoteku.
„Možete da kupite nešto ovde, ali ako želite nekoga baš da obradujete, uzmite pravo vino nekog domaćeg proizvođača. Malo je skuplje, ali... Uostalom, cilj je da obradujete, a ne da otaljate!“
„A gde da...“ (Ovo je pitanje koje enomanijak dočekuje spreman i brzinom koja bi postidela učitavanje Gugl mape, iseca ga, deklamujući adrese najbližih vinoteka.)
Uostalom, samoposluga je za: jogurt, parizer, uloške, sijalice, mesni narezak...
I kako sad mi to znamo da objasnimo šta valja kupiti od vina i gde? Pa jednostavno, znamo... Pratimo, obilazimo, testiramo, čitamo... Neki i pišu... E pa neki i ocenjuju. Ocene mogu biti opisne (češće) i brojčane (ređe). Formalno gledano, opisne ocene su manje važne od numeričkih. Međutim, vreme je pokazalo da se lični doživljaj, kalemljen donekle apstraktnim asocijacijama, može pozicionirati kao potporni stub plasmana tretiranog vina.
„Znaš li šta je X. Y. rekao za ovo Z. vino?“
„Ma čuo sam. Nije normalan, ali je u pravu...“
Ako je osoba X. Y. od renomea, onda je Z. vino, realno kršteno... Stoga je važno voditi računa šta se o kom vinu priča. Renome se teško stiče, a lako gubi. To je opasnost koju sa sobom nose skuti majke deskripcije.
Kada su u našoj tadašnjoj SFR Frankenštajniji eksperimentisali sa školstvom, mislim da je u pitanju 1984-ta godina, za deo predmeta je uvedeno opisno ocenjivanje. Umesto starog dobrog: od 1 do 5, ubačeno je u par predmeta ocenjivanje oblika: A (izuzetno zadovoljio-la), B (zadovoljio-la) i C (dijabola-la). Tu su debelo nadrljale obe „školske“ umetnosti. Ubogi dvojac: likovno i muzičko. Sa bar jednim C, nije se mogao imati odličan uspeh. Ako već niste dovoljno odlični, a u raljama ste puberteta, sprdnja se nametala. Onda se na likovnu temu „Zimske olimpijske igre u Sarajevu“ odnese prazna ’artija i rad nazove „Smetovi na Bjelašnici...“, a najpoznatiji renesansni kompozitor bude Gargamel. Jedno opisno, a beznačajno C, bila je mala cena za naklonost najbolje ribe u odeljenju, kojoj su te stvari duhovite. Iako je posle par dana postalo potpuno jasno da je ideja maloumna, opisnost se držala još neko vreme...
A stare dobre cifre su oduvek bile merilo. E sad, kada su u pitanju: odgovori, kontrolni zadaci, pismeni zadaci, zaključivanje ocena, navodno se znao red. Mada i nije bilo baš preciznih pravila. Naime, neki profesori su uzimali u obzir prvo polugodište kad zaključuju završnu ocenu, neki preskakali, neki negovali dupeuvlakače pa im gledali kroz svoje sluzave prste, neki držali „kriterijume“, kako bi namakli preko leta tezge (privatan rad – prim. aut.) kolegama... Međutim, profesori su bili autoriteti, i kao takvi vrlo retko dovođeni u pitanje. I te njihove ocene su, kakve god, bile validne.
Ocenjivanje vina brojkama, od čega su najpopularnije dve varijante (1-100 i 1-20), izmišljeno je nedavno, u čisto marketinške svrhe. Sa te strane gledano, ovaj pristup je, van svake sumnje – opravdan. Vinski autoriteti, odnosno vinski eksperti, na taj način su sebi osmislili dodatno, često vrlo unosno zanimanje. Princip je sličan vremenu „Slobinog kazamata“, kada su školski programi iz određenih predmeta sumanuto „pumpani“ radi onemoćavanja samostalnog rada dece i ostvarivanja dodatnih prihoda inače siromašnog nastavnog kadra. Ako je proizvodnja vina – ljuta industrija, onda nemam ništa protiv. Međutim, ako pak, vino posmatramo kao produkt na liniji umetnosti, e tada imamo problem. Koliko poena dati Mocartovom Rekvijemu? Koliko za Pablitovu Gerniku? Mišimin Zlatni paviljon? 93? 97? Možda 84, ako ne volite brutalni lirizam... Za to koliko se tuku umetnost i račun, Kraljević Marko i Musa Kesedžija su lagani sparing.
Brojčano ocenjivanje vina i počesto pečaćenje sudbine mu, po pravilu se razbija u tri segmenta, a neretko i u četiri. Oči, nos i usta su, uglavnom prva – klot varijanta, a kod druge se nakarabudži i opšti utisak... Kada se ocenjuje „parče po parče“, apsolutno uvek ispadne značajno manja ocena od one opcije „opaljivanja“ zbirne. Da bi pojačali šizofreni momenat ovog teksta, sada ćemo ubaciti neke, samo familijama omiljene likove: političke analitičare! Postoje ti i takvi oblici života čija su i neizgovorena mišljenja poznata, po svim pitanjima. Zna se šta misle o eboli, Radničkom iz Niša, Talibanima, Baji Malom Knindži, Lenor omekšivačima, razlici između troslojnih i bahatih četvoroslojnih toalet papira, pecanju na varalicu, pristupnim fondovima... Prosto je poznat automat formiranja tih mišljenja. Malo razmislite na bilo koju, zadatu temu, stavite minus ispred zagrade i eto vam ga! Isto tako, ako pratite vina i vinsku scenu, onda sa popriličnom sigurnošću možete da anticipirate broj poena koje će dodeliti poznata komisija vinu koje vam je poznato. Vrlo nekomplikovano. Plus, minus – jedan poen. Ali naglašavam, morate probati to vino! Ne želim ovim nikako da umanjim poznavanje materije ocenjivača vina, već da ukažem na činjenicu da mi je važnija njihova deskripcija od predvidivog broja. One za koje znam da znaju, sa velikom znatiželjom pitam za mišljenje. A za numeričku ocenu me izuzetno svrbi organski štopciger. Bilo čiju... Mišljenje zasnovano na istinskom doživljaju ne može biti numerički preslikano. Funkcijama se (iako mnogi toga nisu svesni) služe isključivo prodavci, prilikom formiranja cene. E sad, ocena (samo ako je izdašna) može biti značajan faktor u formiranju te iste cene, ali tržište ipak ima neka svoja, čudna pravila. Na kraju, bez obzira na bodove (Ili poJene, kako je govorila moja sestričina sa četiri godine), svako vino košta koliko vredi. Ako je za njim pomama, cena poraste, a ako se niko ne maša flaše, cena se spusti... I sve dođe na svoje.
Nije tajna da sam veliki protivnik numeričkog ocenjivanja, što sam ovom prilikom želeo malo i da pojasnim. A zašto baš u ovom, najboljem vinskom časopisu na Balkanu? Razlog je vrlo jednostavan... Časopis Vino & Fino neguje numeričko ocenjivanje vina i redakcija na tome, potpuno logično, insistira. Ocenjivački segmenti ovog magazina izuzetno su čitani i kao takvi predstavljaju pravi generator konstruktivnih polemika širokog spektra. To što čitate ovaj tekst, na baš ovom mestu je dodatni dokaz veličine ovog lista, pošto imate crno na belo – nepostojanje cenzure! Mada...
