23.10.2025.Pišu: Ana Rusanov Vračević i Igor Luković
Babaroga, Duško i Lutke
Intervju: Miodrag Bjelica, vinar
Sve u vezi sa vinarom Miodragom Bjelicom je potpuno netipično. Njegova vina su stilski različita od svega što može da se nađe na našem tržištu. Ipak, ona su našla put ne samo do domaćih potrošača nego i do tržišta Hrvatske, Italije pa čak i Bermudskih ostrva, i to bez naročitog marketinga, već tako što je ljudima bilo lepo dok su ih pili pa su poželeli da ih služe i svojim potrošačima. Kod njega sve dolazi „iz stomaka“ i čistog osećaja. Nema vinsku filozofiju niti zna šta je to, ne voli fraze kao što je vinska kultura, jer one za njega nemaju nikakvu suštinu. Vina ne šalje na ocenjivanja, ne voli društvene mreže i nikada nije organizovao klasičnu degustaciju svojih vina jer „to zna da bude dosadno“. Svi ga znaju po šardoneu Babaroga, etiketi koja je, pogađate, potpuno drugačija i ne može da vam ne privuče pažnju.
Pišu: Ana Rusanov i Igor Luković
Tik ispod samog vrha Banstola, slavnog fruškogorskog brda čiju su sudbinu odredili blizina Sremskih Karlovaca i raskrsnica koja vodi na sve četiri strane planine, smestila se nova vinarija. I više od same vinarije, zapravo. Sve je poređano logičnim redom: vinarija, u kojoj se rađaju, spavaju i odležavaju vina je u osnovi objekta. Jer, na vinima je sve postalo i nastalo. Iznad toga - restoran. A kako bi se drugačije zvao nego Pećina stroga, onako smelo, duhovito, pametno i pomalo na ivici - baš kako smo od Miodraga i navikli do sada. Setimo se samo koliko je vinski svet bio sablažnjen njegovom Babarogom kada je ugledala svetlo tržišta?
I još bismo mogli dugo da nabrajamo šta sve Miodrag Bjelica nije, ne radi i ne voli. Njegova priča je potpuno van svih šablona i možda je najbolje krenuti od samog početka.
Vina je počeo da pravi u garaži porodične kuće na Kamenjaru u Novom Sadu i to tako što je bukvalno isterao auto i ubacio vinske sudove. U svemu se video stav, iako, po sopstvenom priznanju, nije imao ni znanje, a ni tradiciju u bavljenju vinarskim poslom. Od samog početka etikete za vina su bile potpuno drugačije nego što je iko ikada na Fruškoj gori pravio, vinima daje vrlo specifična imena, a iza svakog stoji i posebna priča. Stručnjaci će reći da su to vina sa stavom i da je ostao dosledan odluci da pravi vina koja se njemu sviđaju i da predstavljaju ono što je želeo da ispriča kroz njih.
Bez imalo straha i sa Babarogom koja živi samo u čaši, sa Miodragom Bjelicom razgovaramo u njegovoj novoj vinariji lepom i velikom zdanju. Tačnije, u elegantnom, modernom i svetlom restoranu Pećina stroga sa spektakularnom terasom i pogledom na meka sremsko-karlovačka brda, sve više pokrivena vinogradima - onako kako je to nekada bilo.
Tu se Miodrag Bjelica oseća kao kod kuće i takav osećaj vrlo lako prenosi i na goste dok polako kreće defile vina, počev od lakog aperitivnog penušavog Duška, najnovije etikete vinarije.
- Pravim vina kakva volim da pijem. U restoranu služimo hranu kakvu volim da jedem. To je za mene kao muzika koju volim da slušam, ne pravim razliku u tome. Za mene je sve to jednostavno i mora da bude ispunjeno suštinom, a ne da pričamo u floskulama koje ništa ne znače. Kroz vino sam uspeo da izrazim sebe, i iza svakog vina - to sam ja. Kao da je neki čir bio u meni pa je pukao. Pričao sam sa jednom gospođom koja je veoma uspešna menadžerka - kad se baviš menadžmentom trudiš se da si disciplinovan, da si u klišeu i to je super stvar za biznis, ali to ubija kreativnost. Ja sam izašao iz tog korporativnog sveta i sad sam namerno stihija. Neizmerno uživam u tome što mi se dešava jer je to u potpunosti moja priča - objašnjava Bjelica.
Kakav je sa vinima, Miodrag Bjelica je takav i kada je gastronomija u pitanju. Restoran je takođe svojevrstan nastavak te kuće na Kamenjaru i njene čuvene terase, na kojoj oni koji su bili pamte, pored lepih vina, i kulinarske bravure domaćina. Još tada je Bjelica bio poznat po izvanrednim stejkovima, a to je preneo i u novi restoran koji vodi šef Milan Aleksić. Ovde je sve urađeno uz hedonistički potpis samog vlasnika - osoblje je ljubazno i odmereno, odležali stejk koji nam je došao na sto bio je takav da ga i ne baš veliki ljubitelji mesa pojedu u slast, uz laganu paštetu od džigerice, grilovano povrće i perfektan hleb. Ovde ne možete a da ne uživate. Uz odličnu hranu, još bolja vina i zalazak sunca, nije teško izgubiti pojam o vremenu, pa i ako okasnite, ovde možete i prespavati u nekom od apartmana koji su gostima na raspolaganju.
Na našu opasku da se strast prema hrani ovde oseća kao i ona koju gaji prema vinu, Miodrag Bjelica se nadovezuje:
- Da, apsolutno! Imamo sjajnog šefa Milana Aleksića, ali kad smo se dogovarali oko posla rekao sam mu da će on imati više problema sa mnom nego ja sa njim. Slično je kao i sa vinima, nisam ni u jednoj fioci - francuskoj, italijanskoj… Ako nađem dobru ribu, ja je ispečem, ako stignu prstaci, tartufi - onda to spremamo. Bitno mi je da to što jedem ne mora niko da mi objašnjava da je dobro, nego da je prazan tanjir. Likovno na tanjiru ne volim, osećam se prevareno i uglavnom je neukusno. Priča restorana naslanja se na moj stil - govori Bjelica.
.
Gastronomija sa pogledom: restoran Pećina stroga
U vinarske vode zaplovio je na talasu buđenja privatnih proizvođača vina u Srbiji, prvo kao konzument pa sve do odluke da kupi zemlju za vinograd u Čortanovcima.
- Kupio sam zemlju, okopali smo i zasadili vinograd. Primile se sadnice, a ja otišao na mesec dana u Grčku. Vratim se kući - nema vinograda. Korov, fazani lete, izlegli se zečevi… Otkopali smo vinograd, a ja sam shvatio da o poljoprivredi ne znam baš ništa, eto ne znam ni šta je korov. A imao sam i stav da ne đubrim vinograd, da ga ne navodnjavam, okopavam. Da budem iskren - iz lepog, zategnutog vinograda dobrog vina se nikad nisam napio. Sve što je stvarno dobro podrazumeva specifičnu lokaciju, dobro odabranu sortu, uzgojni oblik… Sve sam učio usput, ali sam nekako o svemu imao stav. Otišao sam na Poljoprivredni fakultet kod profesorice Korać, pokupovao knjige o uzgoju vinove loze, a ona me je posavetovala da gledam zemlju na kojoj ima divlje vinove loze. To znači da je tu nekada bio vinograd. Prvu zemlju sam kupio u Čortanovcima, a posle i na potesu Veliki vrhovi - priča Miodrag Bjelica.
Kad vratite film unazad, gde ste pogrešili, šta ne biste uradili sa ovom pameću?
- Ne bih sigurno sada sadio semijon. Nije mi se svideo ni na početku, a dobio je najbolju parcelu koju imam. Pored njega je novi marselan i to je nešto potpuno drugačije. Imao sam mnogo penala. Prve godine sam na terasi sušio traminac od kog smo na kraju ispekli rakiju. Pravio sam i konjak koji ne liči ni na šta. Koristio sam i neselekcionisane kvasce, ma svega je bilo.
Zašto marselan?
- Marselan je super, imam novi zasad. Kad je reč o crnim sortama, za mene je kaberne kralj, može da priča ko šta hoće. Ali kad god sam imao priliku da ga pijem, marselan je bio nešto što mi se sviđa. Svi su sugerisali da kaberne nije za Frušku goru, za šta mislim da je ortodoksna glupost, jer mu se niko nije posvetio - prvo u odabiru odgovarajućih klonova, a drugo u pozicijama koje su za njega idealne, uzgojni oblik - nema vinograda gde je to kako treba. Pitao sam se zašto na svetskom tržištu ne postoji neko ozbiljno skupo vino od marselana, ali ovde je to bio moj lični izbor. To je sorta koja ima izuzetno visoke kiseline nezavisno od šećera, malo je divlji i grub, i onda sam napravio kupažu merloa i marselana - da ga malo smiri, obuzda tu divljinu. Merlo je tu da marselanu veže kravatu - objašnjava Bjelica.
Vina vinarije Bjelica nemaju ono što većina vinara najviše voli, a to je da se okiti priznanjima sa velikih svetskih i regionalnih ocenjivanja. Miodrag Bjelica jednostavno ne šalje svoja vina na ocenjivanja, pa nas je zanimalo zašto je to tako.
- Moj pas, nemački ovčar bio je balkanski šampion, pa nikad nisam kačio medalju na njega. Malo mi je to bezveze. Ne volim kad ljudi uzmu aplikaciju na mobilnom telefonu da vide koje vino piju, izađe im ocena, cena… To apsolutno nije vinska priča. Nije svaki dan svako vino isto. Zavisi od pritiska vazduha, uostalom. Mi, kad se spremamo da probamo neka vina, prvo proverimo da li ima cuga u kaminu. Ako je cug dobar, znači da je pritisak nizak, onda su arome izrazitije - smeje se Bjelica.
Na pitanje da li je ovo zaokružena priča i da li je stigao gde je želeo da bude - odgovara da je svaki drugi posao u koji se uloži toliko truda, snage i vremena mnogo isplativiji nego posao sa vinima. Ipak, kako kaže, postoji i taj nematerijalni deo priče oko vina i hrane koji je neprocenjiv, koji se odnosi na neke posebne trenutke i ljude koje je upoznao. U tome uživa.
- Smislio sam priču da umesto terase napravim nešto što opet ja volim i nema veze sa komercijalnom pričom. Ovo je mesto na koje se dođe, jede, pije, provede dobro vreme, može se i prespavati, prošetati Fruškom gorom. Ceo ovaj koncept je po mojoj meri, ovde se okupljaju kvalitetni ljudi, dele hranu i vino. Ne znam da li ima nešto bolje! - zaključuje naš sagovornik.
Kako je Babaroga dobila ime
- Kad probamo vina, za neko koje je baš dobro kažemo ovo je babaroga, kao sinonim za nešto jako dobro. A sa druge strane, ima i lična i porodična priča, moja starija ćerka stalno je plašila mlađu sestru da u podrumu u mraku živi babaroga. Ja sam stavio babarogu u podrum i završio sa tom pričom.
Po Dušku (Trifunoviću) će se zvati
- Duško je najnovija etiketa vinarije Bjelica, penušavo aperitivno vino od grašca. Kad smo smišljali ime, u opticaju je bilo ime Perlla jer kad pijemo penušava vina volimo da kažemo da „perla“. Dobili smo od grašca odlično penušavo vino koje se prodaje samo u našem restoranu. A ime Duško je produkt momenta kreativnosti. Slušali smo Bijelo dugme i pesmu Pristao sam biću sve što hoćeš. U toj pesmi Duško Trifunović ima stih po meni se ništa neće zvati. I ja kažem, hoće Duško, lepo vino zvaće se po njemu, a na slovu š je umesto kvačice crna tačka jer pesma kaže ostaću samo crna tačka posle ove igre kad me slome…
Napravili smo Duška jer je penušava Babaroga skupa i dugo odležava. Duško je aperitivni penušac, ljudi vole da krenu sa time, a neki se i sve vreme zadrže na njemu i ne piju ništa drugo - kaže Miodrag Bjelica.
O tradiciji
- Nisam znao ništa o proizvodnji vina, nisam imao nikakvu porodičnu tradiciju u tome i vina sam počeo da pravim bez tog opterećenja. To su uradili i Amerikanci i danas imaju možda i najbolja vina na svetu. Kako ni ja nemam tradiciju, okrenuo sam se tome da pravim sve iz početka i nešto što je meni blisko.
Dve Lutke
- Jedna od naših etiketa je i Lutka - desertno vino od etikete sovinjona Saga. Po uzoru na recept za istarski teranino, ispalo je veoma lepo. Napravili smo i crvenu Lutku koja još nije u flašama. Gledali smo da etiketama pokrijemo sve, od aperitivnog penušavog vina, rozea, sovinjona, šardonea, dva crvena vina i dva desertna vina i tako gostima ponudimo zaokruženu paletu. Za sad ne planiramo da širimo broj etiketa - kaže Bjelica.
Roze Evil
- I iza tog imena postoji interesantna priča. Izraz ovo je zlo koristimo kad želimo da kažemo da je nešto baš dobro. Sa druge strane, jednom prilikom su nam se obratili neki Španci i pitali da li mogu da postave etiketu Babaroge na svoj sajt jer im je privukla pažnju. Ja sam to oberučke prihvatio kao lepu promociju, a oni su uz etiketu dodali celu priču o vinu koje su nekako uspeli i da degustiraju. Naziv tog teksta bio je The Charm of Evil, i tako je roze dobio ime.
Pišu: Ana Rusanov i Igor Luković
Tik ispod samog vrha Banstola, slavnog fruškogorskog brda čiju su sudbinu odredili blizina Sremskih Karlovaca i raskrsnica koja vodi na sve četiri strane planine, smestila se nova vinarija. I više od same vinarije, zapravo. Sve je poređano logičnim redom: vinarija, u kojoj se rađaju, spavaju i odležavaju vina je u osnovi objekta. Jer, na vinima je sve postalo i nastalo. Iznad toga - restoran. A kako bi se drugačije zvao nego Pećina stroga, onako smelo, duhovito, pametno i pomalo na ivici - baš kako smo od Miodraga i navikli do sada. Setimo se samo koliko je vinski svet bio sablažnjen njegovom Babarogom kada je ugledala svetlo tržišta?
I još bismo mogli dugo da nabrajamo šta sve Miodrag Bjelica nije, ne radi i ne voli. Njegova priča je potpuno van svih šablona i možda je najbolje krenuti od samog početka.
Vina je počeo da pravi u garaži porodične kuće na Kamenjaru u Novom Sadu i to tako što je bukvalno isterao auto i ubacio vinske sudove. U svemu se video stav, iako, po sopstvenom priznanju, nije imao ni znanje, a ni tradiciju u bavljenju vinarskim poslom. Od samog početka etikete za vina su bile potpuno drugačije nego što je iko ikada na Fruškoj gori pravio, vinima daje vrlo specifična imena, a iza svakog stoji i posebna priča. Stručnjaci će reći da su to vina sa stavom i da je ostao dosledan odluci da pravi vina koja se njemu sviđaju i da predstavljaju ono što je želeo da ispriča kroz njih.
Bez imalo straha i sa Babarogom koja živi samo u čaši, sa Miodragom Bjelicom razgovaramo u njegovoj novoj vinariji lepom i velikom zdanju. Tačnije, u elegantnom, modernom i svetlom restoranu Pećina stroga sa spektakularnom terasom i pogledom na meka sremsko-karlovačka brda, sve više pokrivena vinogradima - onako kako je to nekada bilo.
Tu se Miodrag Bjelica oseća kao kod kuće i takav osećaj vrlo lako prenosi i na goste dok polako kreće defile vina, počev od lakog aperitivnog penušavog Duška, najnovije etikete vinarije.
- Pravim vina kakva volim da pijem. U restoranu služimo hranu kakvu volim da jedem. To je za mene kao muzika koju volim da slušam, ne pravim razliku u tome. Za mene je sve to jednostavno i mora da bude ispunjeno suštinom, a ne da pričamo u floskulama koje ništa ne znače. Kroz vino sam uspeo da izrazim sebe, i iza svakog vina - to sam ja. Kao da je neki čir bio u meni pa je pukao. Pričao sam sa jednom gospođom koja je veoma uspešna menadžerka - kad se baviš menadžmentom trudiš se da si disciplinovan, da si u klišeu i to je super stvar za biznis, ali to ubija kreativnost. Ja sam izašao iz tog korporativnog sveta i sad sam namerno stihija. Neizmerno uživam u tome što mi se dešava jer je to u potpunosti moja priča - objašnjava Bjelica.
Kakav je sa vinima, Miodrag Bjelica je takav i kada je gastronomija u pitanju. Restoran je takođe svojevrstan nastavak te kuće na Kamenjaru i njene čuvene terase, na kojoj oni koji su bili pamte, pored lepih vina, i kulinarske bravure domaćina. Još tada je Bjelica bio poznat po izvanrednim stejkovima, a to je preneo i u novi restoran koji vodi šef Milan Aleksić. Ovde je sve urađeno uz hedonistički potpis samog vlasnika - osoblje je ljubazno i odmereno, odležali stejk koji nam je došao na sto bio je takav da ga i ne baš veliki ljubitelji mesa pojedu u slast, uz laganu paštetu od džigerice, grilovano povrće i perfektan hleb. Ovde ne možete a da ne uživate. Uz odličnu hranu, još bolja vina i zalazak sunca, nije teško izgubiti pojam o vremenu, pa i ako okasnite, ovde možete i prespavati u nekom od apartmana koji su gostima na raspolaganju.
Na našu opasku da se strast prema hrani ovde oseća kao i ona koju gaji prema vinu, Miodrag Bjelica se nadovezuje:
- Da, apsolutno! Imamo sjajnog šefa Milana Aleksića, ali kad smo se dogovarali oko posla rekao sam mu da će on imati više problema sa mnom nego ja sa njim. Slično je kao i sa vinima, nisam ni u jednoj fioci - francuskoj, italijanskoj… Ako nađem dobru ribu, ja je ispečem, ako stignu prstaci, tartufi - onda to spremamo. Bitno mi je da to što jedem ne mora niko da mi objašnjava da je dobro, nego da je prazan tanjir. Likovno na tanjiru ne volim, osećam se prevareno i uglavnom je neukusno. Priča restorana naslanja se na moj stil - govori Bjelica.
.
Gastronomija sa pogledom: restoran Pećina stroga
U vinarske vode zaplovio je na talasu buđenja privatnih proizvođača vina u Srbiji, prvo kao konzument pa sve do odluke da kupi zemlju za vinograd u Čortanovcima.
- Kupio sam zemlju, okopali smo i zasadili vinograd. Primile se sadnice, a ja otišao na mesec dana u Grčku. Vratim se kući - nema vinograda. Korov, fazani lete, izlegli se zečevi… Otkopali smo vinograd, a ja sam shvatio da o poljoprivredi ne znam baš ništa, eto ne znam ni šta je korov. A imao sam i stav da ne đubrim vinograd, da ga ne navodnjavam, okopavam. Da budem iskren - iz lepog, zategnutog vinograda dobrog vina se nikad nisam napio. Sve što je stvarno dobro podrazumeva specifičnu lokaciju, dobro odabranu sortu, uzgojni oblik… Sve sam učio usput, ali sam nekako o svemu imao stav. Otišao sam na Poljoprivredni fakultet kod profesorice Korać, pokupovao knjige o uzgoju vinove loze, a ona me je posavetovala da gledam zemlju na kojoj ima divlje vinove loze. To znači da je tu nekada bio vinograd. Prvu zemlju sam kupio u Čortanovcima, a posle i na potesu Veliki vrhovi - priča Miodrag Bjelica.
Kad vratite film unazad, gde ste pogrešili, šta ne biste uradili sa ovom pameću?
- Ne bih sigurno sada sadio semijon. Nije mi se svideo ni na početku, a dobio je najbolju parcelu koju imam. Pored njega je novi marselan i to je nešto potpuno drugačije. Imao sam mnogo penala. Prve godine sam na terasi sušio traminac od kog smo na kraju ispekli rakiju. Pravio sam i konjak koji ne liči ni na šta. Koristio sam i neselekcionisane kvasce, ma svega je bilo.
Zašto marselan?
- Marselan je super, imam novi zasad. Kad je reč o crnim sortama, za mene je kaberne kralj, može da priča ko šta hoće. Ali kad god sam imao priliku da ga pijem, marselan je bio nešto što mi se sviđa. Svi su sugerisali da kaberne nije za Frušku goru, za šta mislim da je ortodoksna glupost, jer mu se niko nije posvetio - prvo u odabiru odgovarajućih klonova, a drugo u pozicijama koje su za njega idealne, uzgojni oblik - nema vinograda gde je to kako treba. Pitao sam se zašto na svetskom tržištu ne postoji neko ozbiljno skupo vino od marselana, ali ovde je to bio moj lični izbor. To je sorta koja ima izuzetno visoke kiseline nezavisno od šećera, malo je divlji i grub, i onda sam napravio kupažu merloa i marselana - da ga malo smiri, obuzda tu divljinu. Merlo je tu da marselanu veže kravatu - objašnjava Bjelica.
Vina vinarije Bjelica nemaju ono što većina vinara najviše voli, a to je da se okiti priznanjima sa velikih svetskih i regionalnih ocenjivanja. Miodrag Bjelica jednostavno ne šalje svoja vina na ocenjivanja, pa nas je zanimalo zašto je to tako.
- Moj pas, nemački ovčar bio je balkanski šampion, pa nikad nisam kačio medalju na njega. Malo mi je to bezveze. Ne volim kad ljudi uzmu aplikaciju na mobilnom telefonu da vide koje vino piju, izađe im ocena, cena… To apsolutno nije vinska priča. Nije svaki dan svako vino isto. Zavisi od pritiska vazduha, uostalom. Mi, kad se spremamo da probamo neka vina, prvo proverimo da li ima cuga u kaminu. Ako je cug dobar, znači da je pritisak nizak, onda su arome izrazitije - smeje se Bjelica.
Na pitanje da li je ovo zaokružena priča i da li je stigao gde je želeo da bude - odgovara da je svaki drugi posao u koji se uloži toliko truda, snage i vremena mnogo isplativiji nego posao sa vinima. Ipak, kako kaže, postoji i taj nematerijalni deo priče oko vina i hrane koji je neprocenjiv, koji se odnosi na neke posebne trenutke i ljude koje je upoznao. U tome uživa.
- Smislio sam priču da umesto terase napravim nešto što opet ja volim i nema veze sa komercijalnom pričom. Ovo je mesto na koje se dođe, jede, pije, provede dobro vreme, može se i prespavati, prošetati Fruškom gorom. Ceo ovaj koncept je po mojoj meri, ovde se okupljaju kvalitetni ljudi, dele hranu i vino. Ne znam da li ima nešto bolje! - zaključuje naš sagovornik.
Kako je Babaroga dobila ime
- Kad probamo vina, za neko koje je baš dobro kažemo ovo je babaroga, kao sinonim za nešto jako dobro. A sa druge strane, ima i lična i porodična priča, moja starija ćerka stalno je plašila mlađu sestru da u podrumu u mraku živi babaroga. Ja sam stavio babarogu u podrum i završio sa tom pričom.
Po Dušku (Trifunoviću) će se zvati
- Duško je najnovija etiketa vinarije Bjelica, penušavo aperitivno vino od grašca. Kad smo smišljali ime, u opticaju je bilo ime Perlla jer kad pijemo penušava vina volimo da kažemo da „perla“. Dobili smo od grašca odlično penušavo vino koje se prodaje samo u našem restoranu. A ime Duško je produkt momenta kreativnosti. Slušali smo Bijelo dugme i pesmu Pristao sam biću sve što hoćeš. U toj pesmi Duško Trifunović ima stih po meni se ništa neće zvati. I ja kažem, hoće Duško, lepo vino zvaće se po njemu, a na slovu š je umesto kvačice crna tačka jer pesma kaže ostaću samo crna tačka posle ove igre kad me slome…
Napravili smo Duška jer je penušava Babaroga skupa i dugo odležava. Duško je aperitivni penušac, ljudi vole da krenu sa time, a neki se i sve vreme zadrže na njemu i ne piju ništa drugo - kaže Miodrag Bjelica.
O tradiciji
- Nisam znao ništa o proizvodnji vina, nisam imao nikakvu porodičnu tradiciju u tome i vina sam počeo da pravim bez tog opterećenja. To su uradili i Amerikanci i danas imaju možda i najbolja vina na svetu. Kako ni ja nemam tradiciju, okrenuo sam se tome da pravim sve iz početka i nešto što je meni blisko.
Dve Lutke
- Jedna od naših etiketa je i Lutka - desertno vino od etikete sovinjona Saga. Po uzoru na recept za istarski teranino, ispalo je veoma lepo. Napravili smo i crvenu Lutku koja još nije u flašama. Gledali smo da etiketama pokrijemo sve, od aperitivnog penušavog vina, rozea, sovinjona, šardonea, dva crvena vina i dva desertna vina i tako gostima ponudimo zaokruženu paletu. Za sad ne planiramo da širimo broj etiketa - kaže Bjelica.
Roze Evil
- I iza tog imena postoji interesantna priča. Izraz ovo je zlo koristimo kad želimo da kažemo da je nešto baš dobro. Sa druge strane, jednom prilikom su nam se obratili neki Španci i pitali da li mogu da postave etiketu Babaroge na svoj sajt jer im je privukla pažnju. Ja sam to oberučke prihvatio kao lepu promociju, a oni su uz etiketu dodali celu priču o vinu koje su nekako uspeli i da degustiraju. Naziv tog teksta bio je The Charm of Evil, i tako je roze dobio ime.
