13.07.2026.Piše: Kerolajn Gilbi MW
Dašak dima
Lični stav: Kerolajn Gilbi MW
Upravo sam se vratila sa puta u Beograd i sve iz mog kofera završilo je pravo u mašini za veš, bez obzira na to da li je nošeno ili ne. Ustajali miris duvana uvukao se u sve i vratila sam se kući mirišući kao da sam sama bila popušena, a ne smem ni da pomislim kakve je boje unutrašnjost mojih pluća.
Jednostavno više nisam navikla da budem okružena pušačima. Pušenje u zatvorenim prostorima u Velikoj Britaniji zabranjeno je još 2007. godine, a od prošle nedelje (tekst je pisan krajem aprila, prim. redakcije) niko rođen posle 1. januara 2009. više ne može da kupi cigarete, vejpove ili duvanske proizvode. Ova mera uvedena je kako bi se dodatno smanjila šteta od pušenja i sprečilo mlade da steknu ovu naviku (za koju svi znaju koliko ju je teško ostaviti - mnogo je lakše nikada ni ne početi). Trenutno oko 10,6 odsto odraslog stanovništva u Velikoj Britaniji puši cigarete, što je nastavak dugoročnog pada u odnosu na oko 20 odsto 2006. godine i čak 45,6 odsto 1974. godine. To znači da je veoma retko da u Britaniji uopšte dođem u kontakt sa pušenjem, a i tada je to uglavnom napolju, gde mogu da se sklonim. Verovatno me je to učinilo posebno netolerantnom prema pasivnom pušenju - jednostavno je užasno.
Zapravo, nemam ništa protiv toga da ljudi odluče da puše - zdravstveni rizici odavno su poznati i više nisu predmet rasprave. I trošak je takođe vaša stvar, mada lično mislim da biste isto mogli i da zapalite novčanice od 500 dinara, s obzirom na trenutnu cenu paklice cigareta. Svi imamo pravo da biramo rizična ponašanja i dobro je da tu slobodu zadržimo - u mom slučaju to su prilično opasni sportovi (koji su me nedavno koštali dosta krvi i jedne posete bolnici). Ono protiv čega se bunim jeste to što sam prinuđena da udišem tuđ dim i da mi odeća i kosa satima, ako ne i danima, smrde na cigarete. U mnogim inače odličnim restoranima u Srbiji nemam mogućnost da to izbegnem, iako ulažu vreme i trud da nabave vrhunske sastojke, i to jednostavno nije fer prema nama nepušačima.
Odvojeni „nepušački“ sto ili deo restorana nije dovoljno rešenje, jer dim po svojoj prirodi dopire svuda, a cigaretni dim je jednostavno odvratan. Još je nepravednije prema zaposlenima koji su primorani da satima trpe ustajali dim cigareta - što je naporno čak i za pušače. A iskreno se nadam da postoji poseban kutak u paklu za svakoga ko je dovoljno sebičan i bahat da puši cigare u zatvorenom prostoru. Taj odvratni, uporni, slatkasto-zagoreli miris kao da se uvlači u kožu i danima ostaje svuda. Možda neki krug pakla u kojem demoni neprestano duvaju dim cigara svojim žrtvama?
Moj drugi problem sa navikama pušenja u Srbiji jeste to što one otežavaju uživanje u nijansama i finesama odlične hrane i sprečavaju razumevanje profinjenijih, elegantnijih stilova vina. Imam ličnu teoriju da balkanska sklonost ka velikim, snažnim, moćnim crvenim vinima koja možete da sečete nožem i viljuškom delom proizlazi iz činjenice da je nemoguće osetiti bilo šta suptilno kada su nepca obložena duvanom i katranom ili kada sedite u prostoru punom dima.
Kao primer koji ide u prilog toj teoriji navela bih jednu od susednih zemalja Srbije. Nekada je Bugarska (vrhunac je bio šezdesetih godina) bila najveći izvoznik cigareta u Evropi, uglavnom od domaćeg duvana, a istovremeno i zemlja veoma strastvenih pušača. Kada sam početkom dvehiljaditih počela redovno da je posećujem, užasavala sam se sveprisutnog pušenja i odeće i kose koje su neprestano smrdele na dim. Ljudi su često tokom večera naizmenično uzimali zalogaje hrane i povlačili dim cigarete, a nikome nije padalo na pamet da pita da li je to u redu. Postojalo je uverenje da svako ima pravo da puši bilo gde.
U to vreme Bugarska je takođe gajila sklonost ka ekstraktivnim, alkoholnim, hrastovim crvenim vinima - mislim upravo zato što bi lakša vina delovala bezukusno. A da stvar bude gora, svaki obrok počinjao je čašicom rakije, što takođe nije pomagalo čulima ukusa.
Bugarska je zabranila pušenje u zatvorenim prostorima 2012. godine i tada gotovo niko nije verovao da će zabrana opstati, ali uglavnom jeste (terase na otvorenom i dalje su često pune dima, ali njih mogu da izbegnem, a zabačeni restorani na selu ponekad ne poštuju zabranu). Većinu vremena danas mogu da uživam u hrani i vinu onako kako treba. Od tada su bugarska vina postala sofisticiranija, elegantnija i kompleksnija, a paralelno s tim i kvalitet hrane značajno je porastao tokom poslednje decenije.
Moja molba je sledeća: statistika pokazuje da trenutno 36 odsto ljudi u Srbiji puši i to je potpuno vaš izbor. Ali to znači da 64 odsto ljudi ne puši, pa vas molim da mislite i na nas - bilo da ste zakonodavci, vlasnici restorana ili menadžeri barova. Omogućite nam slobodu izbora da ne udišemo vaš pasivni dim, kako bismo mogli da uživamo u hrani i vinu onako kako treba, a ne kroz izmaglicu ustajalog duvana. U suprotnom (kad bih ja odlučivala), čekali bi vas demoni sa duvanom i šibicama spremnim za akciju.
Jednostavno više nisam navikla da budem okružena pušačima. Pušenje u zatvorenim prostorima u Velikoj Britaniji zabranjeno je još 2007. godine, a od prošle nedelje (tekst je pisan krajem aprila, prim. redakcije) niko rođen posle 1. januara 2009. više ne može da kupi cigarete, vejpove ili duvanske proizvode. Ova mera uvedena je kako bi se dodatno smanjila šteta od pušenja i sprečilo mlade da steknu ovu naviku (za koju svi znaju koliko ju je teško ostaviti - mnogo je lakše nikada ni ne početi). Trenutno oko 10,6 odsto odraslog stanovništva u Velikoj Britaniji puši cigarete, što je nastavak dugoročnog pada u odnosu na oko 20 odsto 2006. godine i čak 45,6 odsto 1974. godine. To znači da je veoma retko da u Britaniji uopšte dođem u kontakt sa pušenjem, a i tada je to uglavnom napolju, gde mogu da se sklonim. Verovatno me je to učinilo posebno netolerantnom prema pasivnom pušenju - jednostavno je užasno.
Zapravo, nemam ništa protiv toga da ljudi odluče da puše - zdravstveni rizici odavno su poznati i više nisu predmet rasprave. I trošak je takođe vaša stvar, mada lično mislim da biste isto mogli i da zapalite novčanice od 500 dinara, s obzirom na trenutnu cenu paklice cigareta. Svi imamo pravo da biramo rizična ponašanja i dobro je da tu slobodu zadržimo - u mom slučaju to su prilično opasni sportovi (koji su me nedavno koštali dosta krvi i jedne posete bolnici). Ono protiv čega se bunim jeste to što sam prinuđena da udišem tuđ dim i da mi odeća i kosa satima, ako ne i danima, smrde na cigarete. U mnogim inače odličnim restoranima u Srbiji nemam mogućnost da to izbegnem, iako ulažu vreme i trud da nabave vrhunske sastojke, i to jednostavno nije fer prema nama nepušačima.
Odvojeni „nepušački“ sto ili deo restorana nije dovoljno rešenje, jer dim po svojoj prirodi dopire svuda, a cigaretni dim je jednostavno odvratan. Još je nepravednije prema zaposlenima koji su primorani da satima trpe ustajali dim cigareta - što je naporno čak i za pušače. A iskreno se nadam da postoji poseban kutak u paklu za svakoga ko je dovoljno sebičan i bahat da puši cigare u zatvorenom prostoru. Taj odvratni, uporni, slatkasto-zagoreli miris kao da se uvlači u kožu i danima ostaje svuda. Možda neki krug pakla u kojem demoni neprestano duvaju dim cigara svojim žrtvama?
Moj drugi problem sa navikama pušenja u Srbiji jeste to što one otežavaju uživanje u nijansama i finesama odlične hrane i sprečavaju razumevanje profinjenijih, elegantnijih stilova vina. Imam ličnu teoriju da balkanska sklonost ka velikim, snažnim, moćnim crvenim vinima koja možete da sečete nožem i viljuškom delom proizlazi iz činjenice da je nemoguće osetiti bilo šta suptilno kada su nepca obložena duvanom i katranom ili kada sedite u prostoru punom dima.
Kao primer koji ide u prilog toj teoriji navela bih jednu od susednih zemalja Srbije. Nekada je Bugarska (vrhunac je bio šezdesetih godina) bila najveći izvoznik cigareta u Evropi, uglavnom od domaćeg duvana, a istovremeno i zemlja veoma strastvenih pušača. Kada sam početkom dvehiljaditih počela redovno da je posećujem, užasavala sam se sveprisutnog pušenja i odeće i kose koje su neprestano smrdele na dim. Ljudi su često tokom večera naizmenično uzimali zalogaje hrane i povlačili dim cigarete, a nikome nije padalo na pamet da pita da li je to u redu. Postojalo je uverenje da svako ima pravo da puši bilo gde.
U to vreme Bugarska je takođe gajila sklonost ka ekstraktivnim, alkoholnim, hrastovim crvenim vinima - mislim upravo zato što bi lakša vina delovala bezukusno. A da stvar bude gora, svaki obrok počinjao je čašicom rakije, što takođe nije pomagalo čulima ukusa.
Bugarska je zabranila pušenje u zatvorenim prostorima 2012. godine i tada gotovo niko nije verovao da će zabrana opstati, ali uglavnom jeste (terase na otvorenom i dalje su često pune dima, ali njih mogu da izbegnem, a zabačeni restorani na selu ponekad ne poštuju zabranu). Većinu vremena danas mogu da uživam u hrani i vinu onako kako treba. Od tada su bugarska vina postala sofisticiranija, elegantnija i kompleksnija, a paralelno s tim i kvalitet hrane značajno je porastao tokom poslednje decenije.
Moja molba je sledeća: statistika pokazuje da trenutno 36 odsto ljudi u Srbiji puši i to je potpuno vaš izbor. Ali to znači da 64 odsto ljudi ne puši, pa vas molim da mislite i na nas - bilo da ste zakonodavci, vlasnici restorana ili menadžeri barova. Omogućite nam slobodu izbora da ne udišemo vaš pasivni dim, kako bismo mogli da uživamo u hrani i vinu onako kako treba, a ne kroz izmaglicu ustajalog duvana. U suprotnom (kad bih ja odlučivala), čekali bi vas demoni sa duvanom i šibicama spremnim za akciju.
