NAVUČEN NA DOBRA VINA

Rođeni Beograđanin, dugogodišnji saradnik i ocenjivač najuticajnijeg američkog vinskog magazina Wine Spectator, zatim neko ko je za aukcijsku kuću Sotheby's organizovao i vodio aukcije finih vina, Aleksandar Aleks Zečević danas sarađuje sa magazinom Wine Enthusiast i razvija sopstvenu internet trgovinu vinima. Još kao mlad, sa porodicom se iz Beograda preselio u Njujork, a vrlo rano je ušao u vinski biznis, radeći u lokalnoj vinoteci. Zahvaljujući strasti i talentu, postao je saradnik Wine Spectator-a i razvio se u ozbiljnog vinskog kritičara i publicistu, specijalizovanog za rizlinge i uopšte vina Nemačke i Austrije. Karijeru je izgradio gotovo bez ikakvog dodira sa srpskom vinskom scenom i danas malo ko u Srbiji uopšte zna za njegovo ime. Vrlo direktan i neopterećen mistifikacijama svog posla ili viškom sujete, Aleks Zečević u razgovoru za Vino & Fino otvoreno priča o svom poslu, karijeri i aktuelnostima sa globalne vinske scene

- Počeo sam da pišem za Wine Spectator 2013. godine, a u vinsku priču ušao sam 2008. Početkom ove godine potpisao sam ugovor sa Wine Enthusiast magazinom da „pokrivam“ Austriju kao saradnik – ističe Zečević na početku razgovora.

Na konstataciju da je vrlo opušten, direktan i ležeran u razgovoru konstatuje:

- Čini mi se da publika u Srbiji i u ovom delu Evrope ponekad previše ozbiljno shvata posao vinskog kritičara i novinara. Tom poslu treba pristupati opuštenije. Razumem da moji tekstovi i recenzije imaju određenu težinu i da utiču na nekoga, ali - mi pišemo o vinu! Moj posao je da uzmem par gutljaja vina, ispljunem ga i napišem o tome nešto, da odem u neku vinariju... Kao ličnost ja sam potpuno nebitan. Možda ću nekome pomoći da proda svoje vino ili ću mu otežati prodaju svojim mišljenjem, tek toliko. Treba da budemo svesni čime se bavimo. Ovo je posao koji se radi iz ljubavi, nema mnogo stresa i nudi lep život: probaš vina i hranu, putuješ okolo... I sad treba da dođem ovde i da pričam i predstavljam se da sam Bog zna šta?!

Pisanje za Wine Spectator ipak je velika stvar. Kako si uopšte postao njihov saradnik? Da li si pre toga morao da imaš nekakav pedigre kao degustator?

- Ne, potpuno suprotno. Wine Spectator voli da neko iz njihovog tima postane kritičar, da ga oni stvore. Tako sam i ja počeo. Jednostavno, otvorila su mi se vrata. Radio sam neke druge stvari za njih u redakciji, na samoj pripremi i logistici degustacija, kada je Kim Markus, jedan od glavnih kritičara za Austriju i Nemačku, odlučio da se odseli i predložio je da ja preuzmem ove regije. Razmišljali su da li da se dovede neko sa strane, ali vlasnik je prelomio i rekao „imamo dečka kome se to sviđa, neka on to radi, pomoći ćemo mu“. To mi je super kod Wine Spectatora - neverovatna podrška kolega. Beskrajno sam zahvalan na tim stvarima, na treningu za kritičara koji traje dve godine... Degustirao sam dvesta do trista vina nedeljno, i to od A do Š, od najgoreg do najboljeg, i najkomercijalnija vina i potpuno nekomercijalna, retka i skupa.



Koliko su na tržištu kakvo je američko važni vinski magazini, kritike i kritičari? Na primer, Wine Spectator, ali i Robert Parker i slični?

- U Americi se scena menja u velikim gradovima. Vlada mišljenje da su kritičari zli ljudi kojima rogovi rastu iz glave, da za par minuta donose odluke o oceni vina... Međutim, kad sam radio u Sotbiju, video sam da je ljubiteljima jako bitno koju je ocenu dobilo neko vino u pojedinoj berbi, a uglavnom su se gledale Parkerove ocene. Što se Wine Spectatora tiče, on ima veliki uticaj na određeni deo publike. To su pre svega konzumenti koji se razumeju u vino i imaju profilisan ukus. Taj magazin, kao i neke druge publikacije imaju veliki uticaj, ali mlađi ljudi sve manje gledaju poene i više ih zanima priča o tome ko je napravio vino, odakle ono dolazi, gde je određena vinarija...

Budući da izlazi u Velikoj Britaniji, koliko je magazin Decanter važan u Americi?

U Wine Spectator-u smo smatrali da je Decanter naš najveći rival na globalnoj sceni, jer taj magazin ima dosta uticaja u vinskom svetu. Ipak, Decanter ne čita običan svet. Kad u Americi odeš kod zubara, Wine Spectator stoji u čekaonici. Decanter ne. Veoma poštujem Decanter i dosta sam čitao kod njih o regijama koje sam pokrivao. Sviđa mi se balans koji imaju, istovremeno pišu o stvarima koje zanimaju širi krug publike, ali se ne boje da objave i nešto novo, da dublje uđu u temu i ne misle da će time nekoga oterati. Imaju dosta dobru reputaciju, sa razlogom.

Zašto si se specijalizovao baš za Austriju, Nemačku i rizlinge?

Naprosto, ja sam se navukao na vino tako što sam pio Kabinett iz Mozela od J. J. Pruma. Po meni, to je jedna od najlegendarnijih vinarija na svetu. Obožavam tu porodicu i sve što sam iz godine u godinu pio od njih dopalo mi se, nikada nisam imao loše iskustvo. Taj nivo fokusa je nešto što moramo da cenimo. I to prvo vino je bilo sjajno: devet odsto alkohola, slatkasto... Meni je to bilo „vau“! Nikada pre nisam probao tako nešto. Navukao sam se na taj stil, a pomoglo je i to što sam tada radio u prodavnici kod jedne žene koja je bila opsednuta nemačkim i austrijskim vinima. Objasnila mi je da je na početku rada poručila puno tih boca i da sada ne može da ih proda, a ja sam bio siguran da ću ih prodati. Pošto mi je obećela da će me nagraditi u tom slučaju, samo sam austrijska i nemačka vina i prodavao. Tako sam se zaludeo time. Čitao sam o tim vinarijama da bih umeo da pričam priču i kada sam otišao u Wine Spectator, najviše znanja sam imao o vinima iz Nemačke. Jedan od uslova da radiš za njih je da prvo položiš prijemni ispit sa pitanjima iz sveta vina, od onih stvarno laganih, pa do nabrajanja predikatnih nivoa u nemačkoj klasifikaciji. Naravno, znao sam to odlično, a šefica mi je rekla da te odgovore zna tek jedan od dvadeset kandidata. Čim su me zaposlili znali su da mi je to jača strana. Austrija je došla u priču jer su u magazinu forsirali rizling i gruner veltliner. Austriju baš volim. Austrija me podseća na Srbiju kakvu bih voleo da vidim. Takva arhitektura, ali sa tim uređenjem, da bude sve čisto i bez crnih fasada. A mislim i da Austrijanci imaju dosta srpskog u sebi. Iako cenim i jedna i druga vina, velika je razlika između Nemaca i Austrijanaca. U mentalitetu, u opuštenosti, stilu vina... Austrijanci su drugačiji od nas, ali imaju elemente slovenskog - vole da te lepo dočekaju, da to bude gozba. Nemci su više okrenuti biznisu. Znaju, doduše, i oni da se opuste, a vinari su ipak drugačiji od ljudi koji prave i prodaju automobile. Zato mi je Austrija baš draga, a u poslednjih petnaestak godina njihova vinska scena je eksplodirala u svim kategorijama. Volim da pratim njen razvoj i kada su mi ponudili u Wine Spectatoru da se bavim Austrijom, bio sam oduševljen prilikom da radim nešto što jako volim i da još budem plaćen za to.

Iz ovoga što si rekao čini mi se da ni u SAD, kao ni u Srbiji, rizlinzi nisu vina koja publika lako prihvata, već su rezervisana za poznavaoce…

Tako je, ljudi uglavnom ne kapiraju nemačka i austrijska vina i mora da im se objasni kako se uživa u njima. Na primer, moja bivša devojka je rekla da mrzi vina u kojima ima slasti. Jednom smo otišli na indijsku hranu koja je dosta ljuta i ja sam namerno izbacio bocu kabinet rizlinga. Sljuštili smo je za petnaest minuta i rekla je: „vau, ovo je mnogo dobro“. Takođe, ta vina se često piju jako mlada, što je greška. Treba ih piti posle petnaestak godina, tada dobijaju na balansu.



U karijeri nisi imao previše iskustva sa vinima iz našeg dela sveta. Kako ti danas, iz tvoje perspektive, izgleda vinska scena Srbije i Balkana?

Ne znam kako Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina funkcionišu, ali bih rekao da je Slovenija ispred svih zemalja bivše Jugoslavije. Hrvati se trude i žele da budu tu negde ali njihovi zapadni susedi su i dalje bolji i poznatiji. Hrvatska je uživala jaku reputaciju za vreme Jugoslavije - moji roditelji i dalje pričaju o nekim dingačima i postupima iz sedamdesetih i osamdesetih godina - ali mislim da Hrvatska i dalje nije gde bi želela da bude. U Beogradu se govori kako je hrvatsko vinarstvo dosta ispred našeg, ali moj utisak je da to – u smislu kvaliteta – baš i nije istina. Iz svega što sam do sada video i probao, mislim da u Srbiji definitivno imamo potencijal da jednog dana budemo možda i bolji od Slovenije. Čini mi se da se naša scena jako brzo razvija. Baviti se vinom je jedna od najdinamičnijih stvari koje možeš da radiš danas u Srbiji.

Po tvom mišljenju, u kom pravcu bi trebalo usmeriti srpsko vinarstvo i šta bi trebalo uraditi da se njegov razvoj ubrza?

Svetu možemo da ponudimo pre svega kvalitetnu hranu i voće. Na Fruškoj gori, u Župi i drugim regijama imamo vrhunske uslove za vinogradarstvo, to je neviđen potencijal. Vinari bi trebalo da se okrenu domaćim sortama. Nećemo se lako pozicionirati ako se takmičimo sa već izvikanim sortama na svetskom tržištu, koje pritom neko drugi proizvodi šest puta bolje. Jedna od stvari koje bih voleo da vidim u Srbiji jeste fokus na kvalitet, lokalni teroar, ručnu obradu i tradiciju, da vinsku industriju ne određuju superkomercijalna vina. Mislim da bismo mogli sigurno da dostignemo nivo Slovenije. To je mnogo manja zemlja od naše, a kada se stvarno zamisliš, u inostranstvu su se Goriška brda „prikačila“ italijanskim regijama kao što je Friuli, a druge regije su malo zapostavljene iako tamo ima puno dobrih vina. Dosta ljudi koje znam kažu da su slovenačka vina jako dobra i pod time uvek misle na Goriška brda. Ta generacija njihovih vinara počela je da radi čim je Slovenija proglasila nezavisnost i zato su postigli takve rezultate. Oni su ispred ostalih regiona najviše po načinu na koji su izabrali da rade. To je primer koji bi trebalo da sledimo. Takođe, organski rad u vinogradu i prirodni pristup vinarstvu je nešto što bi trebalo što ima prednost na stranim tržišstima, posebno u Americi. To je posebna tama o kojoj tek treba da se razgovara.

Sve u svemu, mislim da imamo lepu budućnost, a da ljudi treba da prave originalne stvari. Ja bih se fokusirao na domaće sorte jer mislim da je to ispravna stvar. Nemam ništa protiv da se rade internacionalne, ali da se rade u posebnom izrazu i da se pokaže kakav je teroar u Srbiji. Mislim da treba potpuno forsirati stvari koje su ovde rasle vekovima. To nije priča sa kojom možeš da se prodaš, jer nećeš Amerikancima praviti burgere nego pljeskavice.

Američka vinska scena je takođe veoma dinamična, čini se da se u poslednjoj deceniji dosta promenila u smislu preovlađujućih stilova vina. Šta su najaktuelniji trendovi i šta je to što je danas prevaziđeno? Šta se dešava u Kaliforniji, a šta u Oregonu i Vašingtonu?

Dobar primer da ilustruje razvoj situacije su vina vinarije Jordan. Dosta su poznati, ali ja danas nikako ne bih pio njihova vina. Međutim, Jordan kaberne sovinjon iz 1978. istovremeno je jedno od najboljih vina koja sam ikada pio! Radi se o tome da su kalifornijska vina do početka devedesetih bila mnogo elagantnija, sa nižim alkoholom, a sada jedan klasičan kaberne ima 15% alkohola i po četiri grama zaostalog šećera. Mislim da je sve počelo od imitiranja evropskog stila Bordoa, da bi kasnije krenula „parkerizacija“, zajedno sa sve toplijom klimom u Kaliforniji u kojoj su požari svakog leta. Stvari se ipak menjaju i poslednjih godina vinari su počeli da vraćaju svoja vina u balans, jer su shvatili da ta nabildovana vina ne sazrevaju tako dobro kao ona koja su u balansu. To je kao sa kuvanjem - ispečeš parče mesa i isušiš sve sokove i posle ga popravljaš sosovima. U Kaliforniji se dešava mnogo toga novog, a vinari koji su videli scenu u Evropi sada prave sjajna vina. Dosta ljudi ima loše mišljenje o vinima iz toplih regija, a ja mislim da je to glupo, jer je mnogo lakše da napraviš crveno vino u toploj regiji nego u hladnoj. Radije ću piti vino od zrelog nego od kiselog grožđa. Mislim da je danas mnogo lakše da zaštitiš svoj vinograd nego nekada. Južnoafrički vinari, na primer, imaju zadatak da ograniče svetlo i vlagu koje ima i previše, za razliku od područja kojima svetlo i vlaga nedostaju, a da sve ostalo zaštite. Slično je i u Kaliforniji. Mislim da je američka scena dosta dinamična, brzo se menja, a vina sada idu ka stilovima koje ja volim. Što se Oregona i Vašingtona tiče, oni prave odlična vina, ali mislim da nikada neće dostići Kaliforniju, osim ako ona potpuno ne izgori. Postoje i regije poput Finger Lejksa gde se pravi rizling, ali čini mi se da im treba još oko 10 do 15 godina da razviju svoj puni potencijal. Za sada se uglavnom trude da imitiraju Nemačku i južni Tirol, a to nije najbolji pravac. Nećeš nikada uraditi ništa ako budeš samo imitirao druge.