28.09.2020.Razgovarao: Igor Luković
NE SHVATAMO KOLIKO VINSKO BLAGO IMAMO U SRBIJI
Intervju: Darko Jakšić, Centar za vinogradarstvo i vinarstvo
Darko Jakšić ima veoma dugačko zvanje. U Centru za vinogradarstvo i vinarstvo CEVVIN, on je pomoćnik direktora za istraživanje teroara, geografsko poreklo i lokalne sorte vinove loze i vina. Ipak, čak ni time nije sve rečeno. Jakšić je vinarima u Srbiji najpoznatiji po ogromnom poslu koji se sa svojim timom uradio na aktuelnoj rejonizaciji vinogradarskih područja u Srbiji, i jedan je od najzaslužnijih za aktuelni zakon o vinu. Nakon odlaska iz Ministarstva poljoprivrede, uključio se u rad CEVVIN-a, istovremeno aktivno sarađujući sa naučnim insitucijama na polju vinogradarstva i vinarstva širom sveta, posebno iz Italije, Ukrajine i Španije.
Sa Darkom Jakšićem razgovarali smo o rezultatima CEVVIN-a, lokalnim sortama vinove loze i našim naučnim i vinogradarskim potencijalima.
Čini se da su tačne površine pod vinogradima u Srbiji i dalje nepoznanica. Uprkos popisima vinogradarskih površIna, u zavisnosti od izvora, pominje se od oko sedam do dvadeset i pet hiljada hektara. Odakle takve razlike u podacima i koji je, zapravo, tačan?
Ako pogledamo podatke Centra za vinogradarstvo i vinarstvo o vinogradima koji su upisani u vinogradarski registar videćemo da je tu upisano blizu 7000 hektara i to jeste tačan podatak. Međutim, tu treba razlikovati nekoliko stvari. Podaci o površinama pod vinogradima koje je radio Zavod za statistiku 2012. su dobijeni potpuno drugom metodologijom i na drugačiji način od onih iz Vinogradarskog registra.
Na primer, od jednog hektara upisanog u Registar bar dvadeset odsto otpada na puteve i delove za prolaz mehanizacije. Mi radimo po metodima Evropske unije, kako bismo, kada jednom uđemo u EU, mogli da koristimo njene subvencije. Po tim metodama, površina vinograda se meri od prvog do poslednjeg reda i od čeonih strana, ali se zbog specifičnog merenja međurednog rastojanja, površina smanjuje za najmanje 15 procenata. Takođe, registar nije obavezan za proizvođače koji gaje vinovu lozu za sopstvene potrebe, pa tako ima dosta parcela koje nisu upisane. Pored toga, sigurno ima i 30 odsto neupisanih stvarnih vinograda. Ima tu vlasnika koji su stariji ljudi, onih koji ne upisuju vinograde jer se boje da će plaćati porez... Dobar način da se ohrabri upisivanje vinograda je nuđenje subvencija.
Sa druge strane, Zavod za statistiku je radio popis 2012. godine i tada je oko 25.000 hektara, a potom su tražili naše podatke i upoređivali ih sa svojima. Mi smo im pomagali, govorili gde nema stvarnih vinograda, a gde ima... Oni su radili i ankete sa proizvođačima i upoređivali podatke sa onima iz registra privrednih gazdinstava, gde je upisano negde oko petnaest hiljada hektara vinograda. Proizvođači, naravno, ne smeju da govore neistine, jer dobijaju subvencije po hektaru. Ipak, svakako da su neki vinogradi zapušteni. Tako se u vinogradarskom registru ne vode vinogradi Navip - Fruškogorac, ali Zavod za statistiku je uključio i njih, jer, iako se tu sada ne proizvodi grožđe, i zapušten vinograd je i dalje vinograd.
Na primer, kada pogledamo koliko vinograda imaju Francuska ili Hrvatska, da li znamo po kojoj su metodologiji merene te površine? Po onoj po kojoj imamo 25.000 hektara, ili onoj po kojoj imamo 7.000 hektara?
To su uglavnom statistički podaci, dakle, prikupljeni po onoj metodologiji po kojoj mi imamo 25.000 hektara. Hrvatska navodi da ima oko 35.000 hektara, a nemaju realno više od dvadesetak hiljada u registru. Ali, opet, treba imati u vidu da registar nije obavezan za nekomercijalne vinograde i neko ko ima dvadeset ari vinove loze u okućnici nije u obavezi da ih upiše kao vinograd. Mi te podatke nemamo. Ove godine ističe jedna projektna faza u okviru onoga što Centar za vinogradarstvo i vinarstvo CEVVIN radi za Ministarstvo poljoprivrede i mi ćemo predložiti da u narednoj fazi tražimo vinograde koji nisu upisani. Pošto radimo ortofoto, preko servisa Google Earth možemo da vidimo te neupisane vinograde.
To znači da Srbija ima više aktivnih vinograda nego što je upisano u vinogradarski registar?
Da. U narednoj fazi CEVVIN je raspoložen da utvrdi sve činjenice. Treba objasniti vinogradarima da upis ne košta ništa i nimalo ne boli, da će možda imati i subvencije na te vinograde, i imaćemo tačan broj. Dakle, podatak je da Srbija trenutno ima oko 6.900 hektara trenutno komercijalnih vinograda upisanih u vinogradarski registar. A kada se šalje zvanična statistika, ona je takva kakva je jer je urađena po metodologiji Evropske unije. Videćemo da li će tu biti nešto smanjenja, ali sada se stvari rade tako da se popisuju i zapušteni vinogradi. To se radi tako jer EU daje subvencije na osnovu nacionalnih rezervi. Ovo znači da ako kažemo da imamo 7.000 hektara, dobićemo novac samo za te vinograde. A ako kažemo da imamo 21.000 hektara od kojih je 7.000 hektara u dobrom stanju, dobićemo novac i za rekonverziju, za iskrčivanje, za eradikaciju fitoplazme...Sve zemlje tako rade da bi obnovile zapuštene vinograde.
CEVVIN je institucija koja postoji više od pola veka, međutim, čini se da mnogi u Srbiji, čak i profesionalci uključeni u posao sa vinom i dalje ne znaju da ona postoji i čime se bavi. Dakle, šta zapravo CEVVIN radi?
CEVIN je osnovan 1953. godine i sada se pripremamo da uradimo monografiju o ovoj instituciji, najstarijoj kod nas koja se bavi isključivo vinarstvom i vinogradarstvom. Prvih dvadesetak godina to je bila vrlo jaka institucija na naučnom planu, pre svega zbog profesora Zirojevića koji je počeo klonsku selekciju prokupca, uradio ispitivanja autohtonih sorti...Bila je to vrlo aktivna institucija. Međutim, država je prestala da finansira CEVVIN, kao i sve druge naučne institucije koje su bile u okviru Instituta Srbija. Kada je on rasformiran, većina instituta je propalo. Jedini koji se održao na pravi način je institut za voćarstvo u Čačku. Tad su iz CEVVIN-a otišli svi doktori nauka, a ostala je samo manja grupa ljudi, bukvalno zbog održavanja.
Mi smo sada stručno-naučna institucija za inovativnu delatnost, što znači da nismo u rangu instituta, a radimo na tome da budemo institut. Ne zato da bi se tako zvali, već da bismo mogli da konkurišemo za projekte. CEVVIN je uvek radio stručne stvari, ali je problem u tome što je to samofinansirajuća ustanova. Finansiramo se projektima. Sada nam je ideja da podignemo novu kolekciju regionalnih, autohtonih i novostvorenih sorti. Zadatak nam je da se bavimo time u narednih dvadesetak godina i kroz rezultate sačuvamo deo vinogradarskog potencijala Srbije.
Ministarstvo poljoprivrede je započelo projekat vinogradarskog registra koji je tri puta pokušavan –i onda je Danilo Golubović, koji je u političkom smislu mnogo pomogao našem vinogradarstvu i vinarstvu, došao na ideju da obnovimo instituciju koja bi inače propala i da kroz njen rad ministarstvo konačno dobije tačne podatke. Došlo se na ideju da se zaposle ljudi koji su bili u Ministarstvu poljoprivrede a obučeni su za vinogradarski registar. Kroz projekat sa Špancima ti ljudi su dve godine učili u GIS-u, oni su praktično završili još jedan fakultet. Svi ti ljudi, dobri praktičari, mladi, sa visokim prosecima, postdiplomci, zaposlili su se u CEVVIN-u. Danas idemo dosta po terenu, imamo ekipu ljudi koji su voljni sve da rade, da prepoznaju sorte, traže stare čokote...Rekli smo sebi, hajde da uradimo nešto dobro za Srbiju. Hajde da uradimo registar, ali i još nešto pored njega.
Zahvaljujući tom terenskom radu, CEVVIN se bavi i traganjem za klonovima autohtonih i regionalnih sorti u starim vinogradima...
Taj drugi deo posla je najteži - klonska selekcija. To je dugotrajan posao koji zahteva puno terenskog rada. Ljudi moraju da idu na teške, poluzapuštene terene pod visokim nagibima. Ali, mi ionako idemo tamo usled svoje primarne delatnosti. Napravili smo grupu za to, u koju je ušao i dr Bojan Mandić koji je u naučnom smislu spasao sedušu i doktorirao na njoj. Dakle, pored registra koji je posao na duže staze i donosi novac, ova naša grupa radi i po projektima od kojih se samofinansiramo. Radimo sa puno entuzijazma i bez velike podrške. U poslednjih nekoliko godina CEVIN se zaista aktivirao, a ova godina nam je ključna, jer planiramo krčenje deset hektara za staru kolekciju, a imamo mogućnost da na lokalitetu Kameničarka dobijemo još zemlje. Tamo, kod Niša, neprestano se gaji vinova loza već 2.000 godina. Za sada hoćemo da se bavimo lokalnim sortama, jer je to jedan od najvećih izazova i za mene lično. Naš veliki potencijal su mladi ljudi koji imaju volje da rade i imaćemo instituciju za ponos. Sarađujemo sa mnogim međunarodnim institucijama a ovde smo se vezali za Institut za ekologiju i pesticide u Zemunu, Institut za molekularnu genetiku koji rade DNK analize kako bi spasli naš genetski potencijal vinove loze... Pokušavamo da animiramo što više institucija koje nisu direktno vezane za vinogradarstvo.
Da li ste do sada u terenskom radu otkrili neke zaboravljene sorte ili nove varijetete postojećih?
Najveće iznenađenje bili su različiti varijeteti smederevke. Kod nje je specifično da u različitim teroarima pokazuje različite morfološke osobine. Počeli da radimo i na kavčini, zaboravljenoj sorti koju niko ne pominje. Ona nema veliki potencijal, ali je važno da se istraži. Kod prokupca je interesantno to da smo na malom lokalitetu u Župi pronašli totalno drugačije varijetete po listu i grozdova. Kao da su drugačije sorte. I tu ima puno potencijala. Moram samo da pomenem da su se u analizama vina izdvojila dva-tri biotipa prokupca koji su bolje obojeni i imaju veći sadržaj šećera.
Kako gledate na budućnost vinske industrije u Srbiji?
Vina iz Srbije osvajaju ozbiljne nagrade širom sveta. Imamo toliko sorti za koje ljudi ne znaju. Imamo 77 vinogorja, jer smo smo na granici između Mediterana i kontinentalne klime, što daje ogromnu razliku u teroaru. To je pravo bogatstvo, ali ljudi još uvek ne shvataju koliko vinsko blago mi imamo.
Šta je do sada urađeno i dokle se stiglo sa klonskom selekcijom prokupca kod nas?
Naše naučne ustanove u prošlosti nisu puno radile sa prokupcem. Profesor Dragutin Zirojević je radio na karakterizaciji i ustanovio da postoji pet varijeteta prokupca - pored onog osnovnog, utvrdio je još četiri koje se vrlo razlikuju. Možda su to čak i druge sorte. Mi smo sada u Župi pronašli dva prokupca koji se morfološki razlikuju, ali genetski su isti. Ranije je glavni cilj selekcije i oplemenjivanja bio da se stvore što prinosnije sorte i klonovi. Glavni cilj genetičara bio je što veći prinos, kako bi se dobilo što više rozea, takozvane ružice. Sada se situacija promenila i tražimo najružnije grozdove i najružnije biljke. To neki proizvođači i dalje ne razumeju pa nam pokazuju: "vidite kako je lep grozd". Nama ne treba lep grozd, već grožđe koje je naizgled ružno, ali se od njega dobija dobro vino. Mi smo ranije imali naučni program za stvaranje novih sorti, ali nikada nismo imali program klonske selekcije finansiran od strane države.
Mene to mnogo frustrira, a razlog je zakonodavni. Sadašnja zakonska regulativa, koja postoji već dugi niz godina, zahteva da se prvo prizna neki klon ili sorta, pa da se tek onda uđe u proces sertifikacije klonske selekcije. Imamo dve procedure koje su odvojene, a treba da budu spojene. Na primer, iako imamo 12 priznatih klonova prokupca, sadnog materijala nema nigde. Klon prvo mora da se prizna, da se potom uradi sanitacija, pa umnožavanje, pa se onda čeka da se stvore inicijalne biljke, pa predbazni materijal, pa bazni materijal. Tek tada može da se umnoži i stvori sertifikovani sadni materijal. Za to treba najmanje deset godina i rasadničari su opravdano frustrirani jer mora da se čeka. Stalno se obećava da će se zakonodavstvo promeniti i mi zbog toga nemamo sadnice. Ne klonove, već sadnice. Ja se zalažem za to da mi radimo po pravilima Evropsko-mediteranske organizacije za zaštitu bilja, koja propisuju da klonska i fitosanitarna selekcija moraju da se obavljaju istovremeno. To znači da vi, kada "češljate vinograde" i nalazite potencijalne klonove, odmah treba da ih testirate na viruse, ako su zaraženi mora da se uradi sanitacija. Zdravi i dobri klonovi se registruju i daju rasadničarima da prave sadnice. To je kod nas sada praktično nemoguće. U CEVVIN-u smo sad na prekretnici i pred nama je odluka da li da radimo po našem zakonodavstvu, što će dugo trajati, ili da napravimo ugovor sa nekom međunarodnom ustanovom koja će registrovati klon, a sadni materijal bi potom došao kod nas. To bi jako ubrzalo proces, ali to sve košta.
Sa Darkom Jakšićem razgovarali smo o rezultatima CEVVIN-a, lokalnim sortama vinove loze i našim naučnim i vinogradarskim potencijalima.
Čini se da su tačne površine pod vinogradima u Srbiji i dalje nepoznanica. Uprkos popisima vinogradarskih površIna, u zavisnosti od izvora, pominje se od oko sedam do dvadeset i pet hiljada hektara. Odakle takve razlike u podacima i koji je, zapravo, tačan?
Ako pogledamo podatke Centra za vinogradarstvo i vinarstvo o vinogradima koji su upisani u vinogradarski registar videćemo da je tu upisano blizu 7000 hektara i to jeste tačan podatak. Međutim, tu treba razlikovati nekoliko stvari. Podaci o površinama pod vinogradima koje je radio Zavod za statistiku 2012. su dobijeni potpuno drugom metodologijom i na drugačiji način od onih iz Vinogradarskog registra.
Na primer, od jednog hektara upisanog u Registar bar dvadeset odsto otpada na puteve i delove za prolaz mehanizacije. Mi radimo po metodima Evropske unije, kako bismo, kada jednom uđemo u EU, mogli da koristimo njene subvencije. Po tim metodama, površina vinograda se meri od prvog do poslednjeg reda i od čeonih strana, ali se zbog specifičnog merenja međurednog rastojanja, površina smanjuje za najmanje 15 procenata. Takođe, registar nije obavezan za proizvođače koji gaje vinovu lozu za sopstvene potrebe, pa tako ima dosta parcela koje nisu upisane. Pored toga, sigurno ima i 30 odsto neupisanih stvarnih vinograda. Ima tu vlasnika koji su stariji ljudi, onih koji ne upisuju vinograde jer se boje da će plaćati porez... Dobar način da se ohrabri upisivanje vinograda je nuđenje subvencija.
Sa druge strane, Zavod za statistiku je radio popis 2012. godine i tada je oko 25.000 hektara, a potom su tražili naše podatke i upoređivali ih sa svojima. Mi smo im pomagali, govorili gde nema stvarnih vinograda, a gde ima... Oni su radili i ankete sa proizvođačima i upoređivali podatke sa onima iz registra privrednih gazdinstava, gde je upisano negde oko petnaest hiljada hektara vinograda. Proizvođači, naravno, ne smeju da govore neistine, jer dobijaju subvencije po hektaru. Ipak, svakako da su neki vinogradi zapušteni. Tako se u vinogradarskom registru ne vode vinogradi Navip - Fruškogorac, ali Zavod za statistiku je uključio i njih, jer, iako se tu sada ne proizvodi grožđe, i zapušten vinograd je i dalje vinograd.
Na primer, kada pogledamo koliko vinograda imaju Francuska ili Hrvatska, da li znamo po kojoj su metodologiji merene te površine? Po onoj po kojoj imamo 25.000 hektara, ili onoj po kojoj imamo 7.000 hektara?
To su uglavnom statistički podaci, dakle, prikupljeni po onoj metodologiji po kojoj mi imamo 25.000 hektara. Hrvatska navodi da ima oko 35.000 hektara, a nemaju realno više od dvadesetak hiljada u registru. Ali, opet, treba imati u vidu da registar nije obavezan za nekomercijalne vinograde i neko ko ima dvadeset ari vinove loze u okućnici nije u obavezi da ih upiše kao vinograd. Mi te podatke nemamo. Ove godine ističe jedna projektna faza u okviru onoga što Centar za vinogradarstvo i vinarstvo CEVVIN radi za Ministarstvo poljoprivrede i mi ćemo predložiti da u narednoj fazi tražimo vinograde koji nisu upisani. Pošto radimo ortofoto, preko servisa Google Earth možemo da vidimo te neupisane vinograde.
To znači da Srbija ima više aktivnih vinograda nego što je upisano u vinogradarski registar?
Da. U narednoj fazi CEVVIN je raspoložen da utvrdi sve činjenice. Treba objasniti vinogradarima da upis ne košta ništa i nimalo ne boli, da će možda imati i subvencije na te vinograde, i imaćemo tačan broj. Dakle, podatak je da Srbija trenutno ima oko 6.900 hektara trenutno komercijalnih vinograda upisanih u vinogradarski registar. A kada se šalje zvanična statistika, ona je takva kakva je jer je urađena po metodologiji Evropske unije. Videćemo da li će tu biti nešto smanjenja, ali sada se stvari rade tako da se popisuju i zapušteni vinogradi. To se radi tako jer EU daje subvencije na osnovu nacionalnih rezervi. Ovo znači da ako kažemo da imamo 7.000 hektara, dobićemo novac samo za te vinograde. A ako kažemo da imamo 21.000 hektara od kojih je 7.000 hektara u dobrom stanju, dobićemo novac i za rekonverziju, za iskrčivanje, za eradikaciju fitoplazme...Sve zemlje tako rade da bi obnovile zapuštene vinograde.
CEVVIN je institucija koja postoji više od pola veka, međutim, čini se da mnogi u Srbiji, čak i profesionalci uključeni u posao sa vinom i dalje ne znaju da ona postoji i čime se bavi. Dakle, šta zapravo CEVVIN radi?
CEVIN je osnovan 1953. godine i sada se pripremamo da uradimo monografiju o ovoj instituciji, najstarijoj kod nas koja se bavi isključivo vinarstvom i vinogradarstvom. Prvih dvadesetak godina to je bila vrlo jaka institucija na naučnom planu, pre svega zbog profesora Zirojevića koji je počeo klonsku selekciju prokupca, uradio ispitivanja autohtonih sorti...Bila je to vrlo aktivna institucija. Međutim, država je prestala da finansira CEVVIN, kao i sve druge naučne institucije koje su bile u okviru Instituta Srbija. Kada je on rasformiran, većina instituta je propalo. Jedini koji se održao na pravi način je institut za voćarstvo u Čačku. Tad su iz CEVVIN-a otišli svi doktori nauka, a ostala je samo manja grupa ljudi, bukvalno zbog održavanja.
Mi smo sada stručno-naučna institucija za inovativnu delatnost, što znači da nismo u rangu instituta, a radimo na tome da budemo institut. Ne zato da bi se tako zvali, već da bismo mogli da konkurišemo za projekte. CEVVIN je uvek radio stručne stvari, ali je problem u tome što je to samofinansirajuća ustanova. Finansiramo se projektima. Sada nam je ideja da podignemo novu kolekciju regionalnih, autohtonih i novostvorenih sorti. Zadatak nam je da se bavimo time u narednih dvadesetak godina i kroz rezultate sačuvamo deo vinogradarskog potencijala Srbije.
Ministarstvo poljoprivrede je započelo projekat vinogradarskog registra koji je tri puta pokušavan –i onda je Danilo Golubović, koji je u političkom smislu mnogo pomogao našem vinogradarstvu i vinarstvu, došao na ideju da obnovimo instituciju koja bi inače propala i da kroz njen rad ministarstvo konačno dobije tačne podatke. Došlo se na ideju da se zaposle ljudi koji su bili u Ministarstvu poljoprivrede a obučeni su za vinogradarski registar. Kroz projekat sa Špancima ti ljudi su dve godine učili u GIS-u, oni su praktično završili još jedan fakultet. Svi ti ljudi, dobri praktičari, mladi, sa visokim prosecima, postdiplomci, zaposlili su se u CEVVIN-u. Danas idemo dosta po terenu, imamo ekipu ljudi koji su voljni sve da rade, da prepoznaju sorte, traže stare čokote...Rekli smo sebi, hajde da uradimo nešto dobro za Srbiju. Hajde da uradimo registar, ali i još nešto pored njega.
Zahvaljujući tom terenskom radu, CEVVIN se bavi i traganjem za klonovima autohtonih i regionalnih sorti u starim vinogradima...
Taj drugi deo posla je najteži - klonska selekcija. To je dugotrajan posao koji zahteva puno terenskog rada. Ljudi moraju da idu na teške, poluzapuštene terene pod visokim nagibima. Ali, mi ionako idemo tamo usled svoje primarne delatnosti. Napravili smo grupu za to, u koju je ušao i dr Bojan Mandić koji je u naučnom smislu spasao sedušu i doktorirao na njoj. Dakle, pored registra koji je posao na duže staze i donosi novac, ova naša grupa radi i po projektima od kojih se samofinansiramo. Radimo sa puno entuzijazma i bez velike podrške. U poslednjih nekoliko godina CEVIN se zaista aktivirao, a ova godina nam je ključna, jer planiramo krčenje deset hektara za staru kolekciju, a imamo mogućnost da na lokalitetu Kameničarka dobijemo još zemlje. Tamo, kod Niša, neprestano se gaji vinova loza već 2.000 godina. Za sada hoćemo da se bavimo lokalnim sortama, jer je to jedan od najvećih izazova i za mene lično. Naš veliki potencijal su mladi ljudi koji imaju volje da rade i imaćemo instituciju za ponos. Sarađujemo sa mnogim međunarodnim institucijama a ovde smo se vezali za Institut za ekologiju i pesticide u Zemunu, Institut za molekularnu genetiku koji rade DNK analize kako bi spasli naš genetski potencijal vinove loze... Pokušavamo da animiramo što više institucija koje nisu direktno vezane za vinogradarstvo.
JEDINSTVENA ARHIVA KNJIGA I STARIH VINA
Za CEVVIN vredi pomenuti i da ima lepu, staru arhivu vina. Mi to nismo hteli da promovišemo jer ta arhiva nije u obliku koji želimo, vina imaju krunske otvarače. Želimo da uradimo analize tih vina i pozajmili smo aparate u tu svrhu. Sve što je korišćeno u ogledima i dalje se čuva u arhivi i to je jedno veliko blago, sa vinima od regionalnih i autohtonih sorti...Ideja nam je da sva ta vina otvorimo, pretočimo, analiziramo i vidimo šta se sve desilo sa njima kroz decenije. Sve je čuvano u podrumu i čak je sreća što je ceo daj deo CEVIN-a bio zaključan, jer bi se u suprotnom sigurno nešto loše desilo tim vinima. U CEVVIN-u postoji i deo biblioteke sa jako starim knjigama. Sve to nismo želeli da promovišemo dok ne napravimo neki uspeh, da se čuje za nas, a ne da se kitimo perjem generacija iza nas. Prvo sami treba nešto da uradimo, pa će onda lako doći i sve ostalo. Promovisaćemo naše kolekcije tek kada ih upristojimo, da ljudi mogu da dođu u posetu da ih vide. Na primer, u institutu u Odesi u Ukrajini dosta zarađuju na posetama: ljudi se najviše zadržavaju u biblioteci u kojoj su stare knjige iz carske Rusije. Niko ne dolazi da vidi šta rade naučnici, već da gleda stare kolekcije.
Da li ste do sada u terenskom radu otkrili neke zaboravljene sorte ili nove varijetete postojećih?
Najveće iznenađenje bili su različiti varijeteti smederevke. Kod nje je specifično da u različitim teroarima pokazuje različite morfološke osobine. Počeli da radimo i na kavčini, zaboravljenoj sorti koju niko ne pominje. Ona nema veliki potencijal, ali je važno da se istraži. Kod prokupca je interesantno to da smo na malom lokalitetu u Župi pronašli totalno drugačije varijetete po listu i grozdova. Kao da su drugačije sorte. I tu ima puno potencijala. Moram samo da pomenem da su se u analizama vina izdvojila dva-tri biotipa prokupca koji su bolje obojeni i imaju veći sadržaj šećera.
Kako gledate na budućnost vinske industrije u Srbiji?
Vina iz Srbije osvajaju ozbiljne nagrade širom sveta. Imamo toliko sorti za koje ljudi ne znaju. Imamo 77 vinogorja, jer smo smo na granici između Mediterana i kontinentalne klime, što daje ogromnu razliku u teroaru. To je pravo bogatstvo, ali ljudi još uvek ne shvataju koliko vinsko blago mi imamo.
Šta je do sada urađeno i dokle se stiglo sa klonskom selekcijom prokupca kod nas?
Naše naučne ustanove u prošlosti nisu puno radile sa prokupcem. Profesor Dragutin Zirojević je radio na karakterizaciji i ustanovio da postoji pet varijeteta prokupca - pored onog osnovnog, utvrdio je još četiri koje se vrlo razlikuju. Možda su to čak i druge sorte. Mi smo sada u Župi pronašli dva prokupca koji se morfološki razlikuju, ali genetski su isti. Ranije je glavni cilj selekcije i oplemenjivanja bio da se stvore što prinosnije sorte i klonovi. Glavni cilj genetičara bio je što veći prinos, kako bi se dobilo što više rozea, takozvane ružice. Sada se situacija promenila i tražimo najružnije grozdove i najružnije biljke. To neki proizvođači i dalje ne razumeju pa nam pokazuju: "vidite kako je lep grozd". Nama ne treba lep grozd, već grožđe koje je naizgled ružno, ali se od njega dobija dobro vino. Mi smo ranije imali naučni program za stvaranje novih sorti, ali nikada nismo imali program klonske selekcije finansiran od strane države.
Danas nemamo odgovore ni na jedno pitanje u vezi sa prokupcem: ne znamo ni na kojoj podlozi treba da raste, ni koji uzgojni oblik mu treba, koja tehnologija proizvodnje, koji tip vina - mi ništa ne znamo! Kao da smo počeli proizvodnju neke totalno nove poljoprivredne kulture. To je velika šteta, ali hajde da krenemo od nečega, hajde da rasadničari imaju šta da prodaju, da imamo sa čime da podižemo vinograde. Na tome radi profesorka Slavica Todić, ali ni ona to ne može da radi na fakultetu nego mora u sopstvenoj vinariji. Ona je napravila različite podloge i uzgojne oblike i radi i gleda šta je tu najbolje. To bi trebalo da bude prioritet broj jedan: da država poveri nekome te zadatke i kaže "radićete to 20 godina". Utisak mi je da imamo mnogo neotkrivenog potencijala. Na pirmer, smederevka. Ne znam zašto niko ne radi sa penušavcima od smederevke. To je grožđe visokog prinosa sa visokim sadržajem kiselina, isto kao i italijanska glera.
Kakva je situacija sa tamjanikom u Srbiji? Podaci oko te sorte su ponekad konfuzni. Da li se ona može smatrati autohtonom ili ne?
Još pre deceniju i po, sa Institutom u Bariju, sa kojim danas i CEVVIN sarađuje, rađena je sanitacija određenih uzoraka tamjanike. Biljke za koje smo u poljskim uslovima utvrdili da su dobre još uvek se nalaze u Italiji, jer mi nemamo uslove za držanje tih biljaka na adekvatan način. Kada sam radio u Ministarstvu poljoprivrede, pokušavao sam da animiram bilo koga da taj materijal donesemo i da ga umnožavamo. Sa tim materijalom su radili kolega Bešlić i profesorka Slavica Todić, a njihove analize su pokazale da su ti uzorci jako slični muskat frontinjanu. Ipak, genetika nije rađena. Tamjanika u Srbiji je jedna velika tema i sigurno ćemo se baviti time. Institut za genetiku trenutno radi genetske analize, mi radimo morfološke opise...Za sada nemamo toliko uzoraka da bismo utvrdili te razlike, a ja verujem da ih ima jer su to stare sorte koje su svakako mutirale. Mi za sada vodimo tamjaniku kao autohtono-regionalnu sortu, a pitanje šta je autohtono kod nas je vrlo problematično. Za sada mi možemo da pričamo o tamjaniki samo na osnovu istraživača koji sa njom rade veoma dugo. Gledajući knjige profesora Avramova, našeg nekada najvećeg naučnika u vinogradarstvu, vidimo da on na početku pominje tamjaniku kao muskat blan, ali se to kasnije polako gubi i on je navodi kao lokalnu sortu. Dakle, on je tokom svog istraživanja došao do zaključka da to nije ista sorta kao i beli muskat. Treba da uzmemo sve uzorke tamjanika, da upoređujemo morfologiju, razmenjujemo genetski materijal, upoređujemo ga sa bazama i utvrdimo o čemu je reč. I u samoj Župi vi po listu vidite da ima velikih razlika. Sve je to muskat, ali razlike postoje.
Mene to mnogo frustrira, a razlog je zakonodavni. Sadašnja zakonska regulativa, koja postoji već dugi niz godina, zahteva da se prvo prizna neki klon ili sorta, pa da se tek onda uđe u proces sertifikacije klonske selekcije. Imamo dve procedure koje su odvojene, a treba da budu spojene. Na primer, iako imamo 12 priznatih klonova prokupca, sadnog materijala nema nigde. Klon prvo mora da se prizna, da se potom uradi sanitacija, pa umnožavanje, pa se onda čeka da se stvore inicijalne biljke, pa predbazni materijal, pa bazni materijal. Tek tada može da se umnoži i stvori sertifikovani sadni materijal. Za to treba najmanje deset godina i rasadničari su opravdano frustrirani jer mora da se čeka. Stalno se obećava da će se zakonodavstvo promeniti i mi zbog toga nemamo sadnice. Ne klonove, već sadnice. Ja se zalažem za to da mi radimo po pravilima Evropsko-mediteranske organizacije za zaštitu bilja, koja propisuju da klonska i fitosanitarna selekcija moraju da se obavljaju istovremeno. To znači da vi, kada "češljate vinograde" i nalazite potencijalne klonove, odmah treba da ih testirate na viruse, ako su zaraženi mora da se uradi sanitacija. Zdravi i dobri klonovi se registruju i daju rasadničarima da prave sadnice. To je kod nas sada praktično nemoguće. U CEVVIN-u smo sad na prekretnici i pred nama je odluka da li da radimo po našem zakonodavstvu, što će dugo trajati, ili da napravimo ugovor sa nekom međunarodnom ustanovom koja će registrovati klon, a sadni materijal bi potom došao kod nas. To bi jako ubrzalo proces, ali to sve košta.
