Retke zverke, džez i pank

Kolaboracija dve fruškogorske vinarije, o kojoj se više priča nego što se njoj zna, stvorila je mitsko vino. Proburaz ili Širobus? Ili oba? Vinska čaršija o tome je čula, malo njih je dobilo potvrdu, a još manje probalo tu kupažu širaza iz – naravno – Erdevika, i probusa iz – naravno – vinarije Deurić. Dva bureta tamo, dva ovamo i tako je nastalo isto vino u dve vinarije. Ta kupaža zaista postoji, i zaista – grmi! Tamno kao mastilo, mirisa crnog duda, kupine i srodnih bobica i one čokolade sa sedamdeset i više odsto kakaoa. Drvo leglo do kraja, donosi dobar rezani duvan i malo balzamika. Sočno i sa kičmom, a tanini zreli i znasti. Vino će na svetlost tržišta uskoro – obećavaju oba vinara, ali taj smo film već gledali, pa pošto kupujemo – po to i prodajemo informaciju. Širobus je bio samo jedno od vina na večeri prošlog petka, koja je bez nekog velikog povoda još jednom spojila dve vinarije na zadatku da pokažu šta čuvaju u šteku.



Počelo je penušavcem Princeps iz 2015. Taj blanc de noir u odličnom je stanju, i dalje oštar i čvrst sa umereno kompleksnim mirisom koji ne pokazuje ni najmanje znake zamora. Nastavilo se moravom iz amfore La Rem 2023, maceriranom tek toliko da će je voleti i oni manje naklonjeni vinima stvorenim sličnim tehnikama, a opet sasvim dovoljno da joj da tvist i dubinu u karakteru. A onda iznenađenje – pino noar iz iste premijum linije La Rem, ubran 2020. Miris kakav se retko sreće u fruškogorskim pinoima, sa dodirom kože koja se stajanjem u čaši polako povlači pred voćem, i pretvara u zemljani karakter koji priziva lišće, gljive i kožni kaiš. Na nepcima je to vibrantni, čvrsti pino, elegantnog tela, duge završnice i svilenih tanina. Taninčića, zapravo.

Sve dalje nije bilo u deminutivu... Počela je da gruva teška artiljerija, gde je prvi bio gorepomenuti Širobus/Proburaz, a za njim je usledio erdevički merlo DeChalet iz 2017. godine - vino koje su, slušajući usputni savet jednog vinskog entuzijaste, Erdevičani sačuvali sortnog i nije završio u nekoj od kupaža. Školska ekspesija sorte, neopterećena onom otužnom džemastom prezrelošću od kakve boluju mnogi srpski merloi iz toplih godina. Uozbiljen, opismenjen odležavanjem u dobrom drvetu, a i dalje divno svež, voćan, a onda i zemljano kompleksan. Nema ga van vinarije, nažalost. Za njim je stigao kaberne DeChalet 2016, točen iz magnuma, sortan i na mirisu, i na ukusu, još uvek poletan i mlad. Čak i dalje pomalo zeleno – divlji. Završilo se nesvakidašnjim slatkišem: kasnom berbom širaza iz 2018. Slatka crvena vina umeju da budu umarajuća od svih tih tanina, alkohola, šećera i ukuvanih tonova, ali ne i ovo. Začinska nota širaza otišla je sa zelenog bibera ka konoplji (da, toj konoplji!), ispod su likeraste tamne note, a u ustima taman slasti i dovoljno kiseline. Vino za komad dobrog plavog sira uz njega.



Cele večeri, sa svojim timom kuvao je Vlada Protić, šef koji je definisao kuhinju restorana u Erdeviku. Ovog puta nova jela, među kojima su zablistali paketići od kuvane mangulice u testu. Jedna zgodna i pametna žena za stolom, uz uzdah je promrmljala: Kao da sam kod babe na ručku, ali da se baba zaljubila u Vijetnamca... Dakle, Srbija, ali sa tvistom i autorskim potpisom. Pametno smišljen i majstorki izveden zalogaj. Ništa manje dobar nije bio ni flank odrezak - retka zverka među odrescima u domaćoj ponudi. Nije ni čudo, jer često bude žilav i suv. Retko – savršen. E, ovaj je bio baš takav: retko savršeno ispečen. Pre toga, u prvom delu menija, zablistala je ćufta od šumskih pečuraka – divljih i fruškogorskih, naravno. Na kraju, dotučeni smo vazdušastim i mekim, savršenim salčićima, kao drugim desertom.

Na sve to, cele večeri blistao je servis, suvereno vođen od dvojca iz snova: sjajnog somelijera Đorđa Lukovića i Gorana Patričevića Patrika, najnovijeg člana Erdevikovog tima i stare zverke beogradske i zemunske ugostiteljske scene. I... I to je to. Puno dobre, kompetentno spremljene i zabavne hrane, niz odličnih vina, obilje vrhinskog, uživo sviranog, džeza i malo panka - jer tako mora u Erdeviku.