16.03.2023.Piše: Nenad Kostić
Usluga otvaranja vina nije krađa niti prevara
Jedan snimak fiskalnog računa pokrenuo je lavinu neopravdanog gneva zbog prakse koja nam zapravo omogućava da uživamo u vinu po nižoj ceni
Na društvenim mrežama nedavno je “planuo“ maleni skandal: jedno udruženje posvećeno zaštiti interesa potrošača objavilo je fiskalni račun iz poznatog lokala na Novom Beogradu – vinoteke Wine Garden, koja je ujedno i vinski bar. Uz cenu italijanskog penušavca Le Contesse Extra Dry dodata je cena usluge naznačene kao „usluga otvaranja vina“. Uz fotografiju računa, udruženje je postavilo i komentar u kome su se zapitali:
- Iskreno, ne znamo da li se ovo inače praktikuje po restoranima, ali ranije nismo čuli za ovu “uslugu”.
Usledila je uobičajena lavina ishitrenih komentara u kojima su se smenjivali podsmeh i teške reči, uz poneki pokušaj upućenijih da objasne da to što udruženje nije čulo za ovu uslugu ne znači da ona nije uobičajena ugostiteljska praksa.
Usluga otvaranja vina ne podrazumeva samo otvaranje boce: u nju ulaze otvaranje, servis u ispoliranim, vrhunskim čašama, rad konobara, struja i svi troškovi koje jedan ugostiteljski objekat može da ima. Na kraju, svuda plaćamo i boravak na mestu koje je namenjeno za uživanje u odabranom vinu ili hrani. Dakle, za svoj novac dobijamo sveobuhvatni doživljaj koji obuhvata i mogućnost biranja između više stotina etiketa, uz konsultacije sa ljudima čiji je profesionalni zadatak da znaju šta i zašto nude. U nekim lokalima ukupna usluga se naplaćuje kroz dva ili tri puta uvećanu cenu pića u odnosu na cenu u nabavci, a negde sa značajno manjom maržom, ali uz dodatnu naplatu usluge otvaranja.
I po pravilu - potonje je jeftinije!
Pritom, u slučaju koji je apostrofiran na društvenim mrežama, nije bilo reči o corkage fee praksi otvaranja vina koje ste sami doneli u lokal (a tek je to fer praksa – zašto bi ugostitelj dopustio da neko sasvim besplatno konzumira svoje piće u baru ili restoranu?) već je u pitanju, prosto, pravljenje razlike između dva načina uživanja u vinu kupljenom u tom lokalu. Možete ga kupiti i odneti kući, a možete ga piti i u samom baru/vinoteci, a razlika u ceni je ono što omogućava lokalu da i dalje radi i da ostvaruje profit. I svi su zadovoljni.
Brzopleta osuda ugostitelja zbog naplate usluge otvaranja može se, naravno, i razumeti u svetlu talasa poskupljenja i neetičkih praksi koji su zavladali tržištem. Imamo, tako, pojam skimpflation - svi znamo šta je to: za isti novac dobijamo lošiju uslugu, jer se dobra radna snaga odliva i nekako je gotovo sve počelo da se kvari i degradira. Drugi pojam, shrinkflation, predstavlja izluđujuće smanjivanje gramaže proizvoda uz zadržavanje iste cene, pa i njeno uvećanje. A gde su tu servisi koji nerado popravljaju robu u garanciji, i gde je tu tek inflacija koja je mnogim trgovcima izgovor za divljačko povećavanje cena... Ponovo su došla teška vremena, i svima nama su zbog toga istanjeni nervi.
Ali, a ovu poruku upućujemo i onima koji su inicirali ovu mikroaferu, i onima koji su na nju reagovali gnevnim emotikonima i oštrim komentarima, corkage fee, iliti usluga otvaranja vina, zaista nije izmaštana stavka na računu. Ona je, u ovom konkretnom slučaju, a i u mnogim drugim, zapravo upravo ono što pogoduje džepu vinoljubaca: način da uživamo u vinu u profesionalnom, namenski osmišljenom ambijentu, po ceni koja nam neće „progoreti džep“, a pritom će omogućiti ugostiteljima da i dalje nude uslugu visokog nivoa.
Bez želje da zvučimo arogantno – upravo naprotiv! – nije teško raspitati se, angažovati Gugl, pa i ono novo tehnološko čudo, ChatGPT, i pitati šta neka praksa označava. Vreme koje smo utrošili na nepotrebni gnev mnogo je mudrije potrošiti na ispijanje jedne čaše dobrog vina. A udruženja koja kao deklarisani cilj imaju zaštitu potrošača svoje će vreme mnogo efektnije iskoristiti ako dobro provere slučajeve na kojima rade (ovde bi, doduše, bila dovoljna i ovlašna provera, koja je takođe izostala), kako bi se bolje posvetili pravim prevarama i nesavesnim radnjama na tržištu.
I, na kraju - zašto ne platiti uslugu u kojoj smo uživali?
- Iskreno, ne znamo da li se ovo inače praktikuje po restoranima, ali ranije nismo čuli za ovu “uslugu”.
Usledila je uobičajena lavina ishitrenih komentara u kojima su se smenjivali podsmeh i teške reči, uz poneki pokušaj upućenijih da objasne da to što udruženje nije čulo za ovu uslugu ne znači da ona nije uobičajena ugostiteljska praksa.
Usluga otvaranja vina ne podrazumeva samo otvaranje boce: u nju ulaze otvaranje, servis u ispoliranim, vrhunskim čašama, rad konobara, struja i svi troškovi koje jedan ugostiteljski objekat može da ima. Na kraju, svuda plaćamo i boravak na mestu koje je namenjeno za uživanje u odabranom vinu ili hrani. Dakle, za svoj novac dobijamo sveobuhvatni doživljaj koji obuhvata i mogućnost biranja između više stotina etiketa, uz konsultacije sa ljudima čiji je profesionalni zadatak da znaju šta i zašto nude. U nekim lokalima ukupna usluga se naplaćuje kroz dva ili tri puta uvećanu cenu pića u odnosu na cenu u nabavci, a negde sa značajno manjom maržom, ali uz dodatnu naplatu usluge otvaranja.
I po pravilu - potonje je jeftinije!
Pritom, u slučaju koji je apostrofiran na društvenim mrežama, nije bilo reči o corkage fee praksi otvaranja vina koje ste sami doneli u lokal (a tek je to fer praksa – zašto bi ugostitelj dopustio da neko sasvim besplatno konzumira svoje piće u baru ili restoranu?) već je u pitanju, prosto, pravljenje razlike između dva načina uživanja u vinu kupljenom u tom lokalu. Možete ga kupiti i odneti kući, a možete ga piti i u samom baru/vinoteci, a razlika u ceni je ono što omogućava lokalu da i dalje radi i da ostvaruje profit. I svi su zadovoljni.
Brzopleta osuda ugostitelja zbog naplate usluge otvaranja može se, naravno, i razumeti u svetlu talasa poskupljenja i neetičkih praksi koji su zavladali tržištem. Imamo, tako, pojam skimpflation - svi znamo šta je to: za isti novac dobijamo lošiju uslugu, jer se dobra radna snaga odliva i nekako je gotovo sve počelo da se kvari i degradira. Drugi pojam, shrinkflation, predstavlja izluđujuće smanjivanje gramaže proizvoda uz zadržavanje iste cene, pa i njeno uvećanje. A gde su tu servisi koji nerado popravljaju robu u garanciji, i gde je tu tek inflacija koja je mnogim trgovcima izgovor za divljačko povećavanje cena... Ponovo su došla teška vremena, i svima nama su zbog toga istanjeni nervi.
Ali, a ovu poruku upućujemo i onima koji su inicirali ovu mikroaferu, i onima koji su na nju reagovali gnevnim emotikonima i oštrim komentarima, corkage fee, iliti usluga otvaranja vina, zaista nije izmaštana stavka na računu. Ona je, u ovom konkretnom slučaju, a i u mnogim drugim, zapravo upravo ono što pogoduje džepu vinoljubaca: način da uživamo u vinu u profesionalnom, namenski osmišljenom ambijentu, po ceni koja nam neće „progoreti džep“, a pritom će omogućiti ugostiteljima da i dalje nude uslugu visokog nivoa.
Bez želje da zvučimo arogantno – upravo naprotiv! – nije teško raspitati se, angažovati Gugl, pa i ono novo tehnološko čudo, ChatGPT, i pitati šta neka praksa označava. Vreme koje smo utrošili na nepotrebni gnev mnogo je mudrije potrošiti na ispijanje jedne čaše dobrog vina. A udruženja koja kao deklarisani cilj imaju zaštitu potrošača svoje će vreme mnogo efektnije iskoristiti ako dobro provere slučajeve na kojima rade (ovde bi, doduše, bila dovoljna i ovlašna provera, koja je takođe izostala), kako bi se bolje posvetili pravim prevarama i nesavesnim radnjama na tržištu.
I, na kraju - zašto ne platiti uslugu u kojoj smo uživali?
