Petar Samardžija: Uvek ću se mašiti nepoznatog vina

Na našem vinskom podneblju nema iskusnijeg novinara posvećenog vinu od Petra Samardžije. Kako se nekada govorilo na časovima marksizma, u njegovom opusu je kvantitet prešao u kvalitet i obilje kolumni koje je o vinu napisao za novosadski Dnevnik postali su i temeljna hronika našeg vinarstva u XX i XXI veku i pristupačnim jezikom napisan elaborat o tome kako se prema vinu treba odnositi. Pre svega, kada se sklone na stranu svi tehnički pojmovi i istorijski fakti, vino je nešto u čemu se uživa. Deo tekstova, a do sada ih je Samardžija objavio više od hiljadu, sabran je u knjizi Ovoga mi vina, koju je Prometej izdao u 2025. godini i već gotovo rasprodao ceo tiraž, jer, kako kaže Samardžija, kod nas ovakvih knjiga nema dovoljno

Biografija Petra Samardžije filmski je uzbudljiva: rođen je u Francuskoj, detinjstvo proveo je u Dalmaciji gde se doselio sa porodicom 1942. godine, potom prešao u Novi Sad gde je završio agronomiju i kratko radio u struci, pa natrag u Dalmaciju, tačnije Split, i devedesetih ponovo u Srbiju - što je sve dovelo do toga da se njegov sin Aleksandar, utemeljivač Salaša 137 na kome vodimo razgovor sa Petrom Samardžijom, oseća, kako kaže, kao Vojvođanin, a ljudi ga zovu Splića - jer naglasak nikad nije u potpunosti izgubio. Samardžijina karijera takođe je vrlo složena - kao novinar, izveštavao je, kako kaže, o svemu osim pravosuđa, proputovao svet sa Hajdukom i Jugoplastikom, radio u Slobodnoj Dalmaciji, Nedeljnoj Dalmaciji, Politikinim izdanjima, novosadskom Dnevniku, i pokrenuo Svet pića, prvu reviju posvećenu piću u Srbiji...

Iako je u penziji, i dalje ne posustaje:

- Znate u čemu je mudrost? Kada čovek ode u penziju, a nema neki hobi ili obavezu, on je odmah starac - na početku razgovora govori Samardžija, koji, kako nam je kasnije tokom razgovora otkrio, upravo priređuje novu knjigu svojih tekstova objavljenih u Dnevniku. Još nema ime za nju, a na redu je, uostalom, i novo izdanje knjige Ovoga mi vina. U rukama Samardžije - ukrasna kesa sa vinom.

„Ne znam da li imaju vina na salašu, pa da ponesem neko, za svaki slučaj“ - smeje se Samardžija, dok krećemo iz Novog Sada kolima na Salaš 137, gde ćemo obaviti intervju. U kesi je prvo fruškogorsko vino iz ovogodišnje berbe koje smo probali - Vinumov Pinole, bodar, iskričav mladi pino noar, sasvim nalik mladom Božoleu. Takav je i naš sagovornik: utisak koji smo poneli iz njegove knjige i potom potvrdili u razgovoru sa njim jeste da je reč o duhu koji spremno upija novosti, razume aktuelne trendove i sravnjuje ih sa nasleđem prošlosti i svojim izuzetno dugim stažom u praćenju vina i svega oko vina. A razgovor se nije mogao voditi u boljem društvu i na boljem mestu - na salašu od koga je Samardžijin sin napravio možda i najveću ugostiteljsku atrakciju ovog dela Vojvodine, i za stolom na kome su u pauzama razgovora Samardžija i njegov stari prijatelj, fotograf Martin Candir, razmenjivali priče i anegdote o vinu i ljudima.

Samardžija će, spremno nam govori, radije pohvaliti i podstaći nego pokuditi:

- Naučio sam da je u novinarstvu najlakše nekoga popljuvati i upropastiti, a teško je pomoći. Uloga novinara je da pomažeš ljudima, od informacija do ideja. Dešavalo se da probam nečije vino i ne napišem ništa o njemu. A ako mi se dopadne vino, poželim da ga i drugi probaju. Možda nisam u pravu, ali mislim da su konobari i šankeri ljudi koji najbolje znaju šta narod pije. Ne bih mogao da budem vinski kritičar, jer oni moraju da iznesu i negativan sud. Miroslav Radojčić (veliki jugoslovenski novinar, prim. redakcije) je voleo dalmatinska vina, dingač i plavac mali, i kad god bih imao priliku doneo bih mu koju bocu ili balon. Jednom mi je dao dragocen savet. „Kad Hajduk igra loše, i izgubi u Splitu, nemoj pljuvati i reci da je zasluženo izgubio, a kada pobedi, e - onda se raspevaj“. Tako je i sa vinom.

Iz Pariza u Dalmaciju

Na početku života, iz pariskog zabavišta Samardžija je direktno došao u dalmatinski krš, ne znajući ni srpski jezik. I tu se rodila njegova ljubav prema vinu.

- Upecao sam se na vino kao klinac. Rođen sam u Francuskoj, a kada sam imao četiri godine, 1942. godine, moji su se preselili u selo odakle su rodom. To je bila patrijarhalna zajednica u kojoj muški ostanu u kući nakon što se požene, a deda je bio patrijarh zajednice. Ako njega nije bilo, to je bila baba. Moja baba je sve ključeve dala snajama, a za sebe je, kao matrone u starom Rimu, zadržala ključ konobe. Moj otac je u ratu poginuo, i ja sam bio najstarije muško u porodici od nas 25. To je bio vinogradarski kraj - selo Pađene je imalo kraško polje na kome je rastao najbolji debit, sorta poreklom iz Italije čije ime je na italijanskom glasilo pagadebit - „plaća dugove“ jer je dobro rađalo. Od njega su se proizvodile „žutine“, koje se sada zovu oranžna vina, po tehnologiji crvenih vina - macerirane, žute boje. U vinogradu je bilo i deset odsto maraštine koja je vinu davala eleganciju i ženstvenost. Živelo se posle rata sirotinjski, ali je bilo vina na stolu. Nikada se nije govorilo „dođi na gutljaj vina“ već „na zalogaj vina“, jer je vino bilo hrana, ravnopravna sa soli, sa uljem. Kad god je baba išla u konobu, vodila je i mene. Tada mi nije bilo jasno, ali ona me je tako pripremala za svog naslednika. Naučila me je da koristim gumeno crevo, da tako povučem vino u bukaru - govori Samardžija, prisećajući se i ukusa muskatnog grožđa koje je jeo u vinogradu:



- Tu je bilo i četiri-pet čokota crnog muskatnog grožđa. Da sad posetim taj vinograd, da postoji, nepogrešivo bih znao gde su ti čokoti. Kada počne šarak, kao klinac sam odlazio da berem to grožđe - grozd nikad ne bi sazreo, jer sam ga brao zrno po zrno svakog dana.
Samardžijin životni put nastavio se u Vojvodini. Kao đak čuvene Jovine gimnazije, produbio je ljubav prema voću i lozi i sa tečom je išao u vinograde u okolini Petrovaradina i u podrum u Salajci. Dnevnice su se, govori Samardžija, zvale trudodani, a deca koja su u pomagala u berbi dobijala su pola trudodana.

- Ostao sam vezan za Frušku goru i ona mi je bila bliska kao selo iz koga sam došao. Kada je došlo vreme za studije, lomio sam se između matematike i filozofije, ali sam upisao agronomiju i završio je u roku - govori Samardžija, koji je bio pripadnik generacije vrlo uspešnih studenata - čak njih 80 procenata iz generacije 1956, treće nakon osnivanja katedre za agronomiju, privelo je studije kraju. Među njima, pored Samardžije, i dr Vladimir Kovač, doajen našeg vinarstva, koautor jedanaest novih sorti vinove loze, tvorac čuvenog vina Plantaža, vranca Pro Corde.

- Nama je profesor bio Dragi Milisavljević, francuski đak, koji je posle rata osnovao Institut za vinogradarstvo i vinarstvo u Sremskim Karlovcima. Mi smo kao fakultet imali autobus kojim smo petkom išli na praksu - stoka, klanice, trava, veštačko osemenjavanje, i vinarije. Vodio nas je u vinarije u Vršcu, Smederevu, ovde po Novom Sadu... Vlada Kovač i ja smo se poznavali već kao gimnazijalci, jer je i on, kao i ja, voleo atletiku. Lepo je bacao koplje i skakao u vis. Ostali smo prijatelji do kraja - govori Samardžija, koji kaže da danas imamo i manje vinograda i manje vinskih autoriteta nego danas:

- Kad se iz Karlovaca izađe na Banstol, tamo nije bilo ničega osim vinograda. Kada sam se devedesetih, posle mnogo godina, vratio na Frušku goru, nisam mogao da se načudim gde su nestali ti čokoti. Svi smo malo nepravedni kada govorimo o toj socijalističkoj zajednici. Posle Drugog svetskog rata, u Srbiji je vinska nauka, praksa i stručnost bila neuporedivo veća nego danas kada nemamo ni 10 odsto od toga. Predratna, „trula“ kraljevina svake godine je slala 10-20 momaka iz vinogradarskih krajeva na studije u Nemačku, Francusku... Tamo su učili sve ono što je bilo najsavremenije, i dolazili su ovde spremni, znali su jezike i pratili literaturu, i vodili obnovu vinogradarstva. Danas nemamo nijedan stručni časopis o vinarstvu. A i da imamo, nemamo radova, šta ćeš objavljivati?

Sunovrat kombinata i vinska obnova Srbije

O tome kakva je bila vinska filozofija u SFRJ, Samardžija nas upućuje na primer Vanje Žanka, agronoma i diplomate koji je podigao veliku vinariju u Benkovcu. „Da nije bilo te vinarije, u Benkovcu bi trebalo napraviti 10.000 bačvi i smestiti u podrume, da se u njima bez alata i zanata pravi vino“, rekao je Žanko Samardžiji, objašnjavajući princip potrebe za centralizacijom vinarstva: u to vreme, kaže Samardžija, vinograda je bilo samo kod seljaka, a grožđe se predavalo u otkup novonastalim industrijskim vinarijama koje su imale potrebnu tehnologiju i stručna znanja. Podizale su se i nove plantaže i to je, kaže Samardžija, nekako „štimalo“ sve do početka osamdesetih godina prošlog veka.


Petar Samardžija na Salašu 137

- Već sedamdesetih godina vinarije više nisu plaćale realnu cenu grožđa i seljaci su krčili vinograde. Taj manjak se do 1983. popunjavao sa plantaža društvenih vinarija, ali, kako su seljaci smanjivali proizvodnju, te vinarije postajale su vodenice bez reke i polako se gasile. Sima Lazić je 1973. godine, kada je obeleženo 17 vekova vinogradarstva na Fruškoj gori, završio naučni rad koji je radio sa grupom stručnjaka. Oni su čezama obišli celu Frušku goru i gde je pogodno za Frušku goru - ono što nije pogodno za ratarstvo, jeste za lozu. Izračunali su da ima oko 50.000 hektara za vinovu lozu, a od toga je bilo 6.660 hektara vinograda. Kada je to udarilo do dna krajem XX veka, država je shvatila da je vreme za obnovu... Doneta je uredba o podizanju vinograda i šljivika i ko dobije hektar vinograda dobio je nagradu 100.000 dinara, a šljivika - 40.000 dinara - govori Samardžija koji je pre gotovo dve decenije napisao da je 2007. bila prelomna godina za naše vinogradarstvo, jer je tada prvi put nakon mnogo vremena posađeno više vinove loze nego što je iskrčeno.
Što se kvaliteta tiče, Petar Samardžija je izuzetno zadovoljan napretkom našeg vinarstva i njegovom opštom modernizacijom.

- Napisao sam jedan aforizam da naši vinari kvalitetom prate Dragutina Topića. Idu uvis čak i u vreme velike ekonomske krize, zahvaljujući tome što je sada naš koncept razvoja vinarstva zasnovan na porodičnim vinarijama. Vodi se računa o kvalitetu. Naš seljak nema puno znanja ali ima enologe, stalo mu je da ima dobro vino, nema više korišćenja šećera i koječega. Granice su se otvorile za uvoz vina, videli smo da su ona lošijeg kvaliteta od naših, ljudi neće da ih kupuju. Imamo odlične sorte. Grašac je još neistražena sorta koja je ravna svim svetskim vinima. Klon SK54 je zapravo je preporodio grašac, u vinima od njega se danas uopšte ne prepoznaju „kiseljaci“ iz prošlosti. Stvorene su neke nove sorte - sila, probus, neoplanta koja je, ne znam zbog čega, zapostavljena...

Ponosan na promociju probusa

Probus, sorta koju su stvorili Dragi Milisavljević, Sima Lazić i Vladimir Kovač, ukorenila se u srpskom sortimentu, na šta je Samardžija izuzetno ponosan.

- Mislim da sam najviše doprineo probusu, jer sam o njemu objavio sigurno sto tekstova. On je, kao i druge nove sorte, neistražen, a nažalost prepušteno je vinogradarima, privatnicima, da sami istražuju. Prva boca sa etiketom probusa je ona koju je napravio Žarko Živanović pre dvadesetak godina, a ja sam ga nagovorio da ne meša probus sa drugim sortama već da napravi vino samo od njega - seća se Samardžija ne tako davnih početaka razvoja probusa u Srbiji i dodaje:

- Probus ima najviše boje od svih sorti. On ima deset puta više antocijana od prokupca i dvostruko više nego kaberne. Ima isto boja kao bojadiseri, ali od njih ne možeš praviti vina, već ih možeš samo dodavati. Sorta sa ogromnim potencijalom, i širi se čak i na jug Rusije. Jedan bogati Rus već ima desetak hektara probusa - govori Samardžija.

Za današnji uspeh prokupca u Srbiji Samardžija donekle „krivi“ i njegovu veliku rodnost, koja se u kombinatsko vreme smatrala za vrlinu:

- Prokupac je dobro vino, ali on je ostao u Srbiji i raširio se jer se u Srbiji grožđe plaćalo po kilogramu, a on je rađao tri vagona kao ništa. U bivšoj Jugoslaviji, seljaku nije padalo napamet da sadi kaberne sovinjon, i da dobija pola vagona po hektaru, a prokupac je davao tri vagona. Vinarije su se nefer i nelogično ponašale, i nisu insistirale na kvalitetu nego na masovnosti. Čak je i nauka insistirala na tome da sorta bude rodna.

Samardžijin magazin „Svet pića“, osnovan 1998, nije trajao dugo, a veteran našeg pisanja o vinu smatra da je i danas vrlo teško

- Nikada u Srbiji nije bilo takvog časopisa. Bilo je stručnih izdanja, ali ne i onih sa feljtonističkim pisanjem o vinu. Svako ko voli vino, želi neko štivo o vinu, a ja sam u svetu pratio te časopise i prerano sam krenuo sa time. I danas to teško uspeva, jer naši vinari ne vole da čitaju, a nisu ni previše zainteresovani na nauku. I ne samo da je teško biti vinski novinar, već je teško biti i prijatelj. Jedna žena, enolog, pisala je negde o filokseri kao „strašnoj bolesti“. Rekao sam joj prijateljski - filoksera je parazit, a ne bolest. I nema vrsta grožđa. Kruške i jabuke su vrste, a grožđe ima sorte. To i neki akademici brkaju. Dobronamerno sam joj to rekao, da joj se ne rugaju, i naljutila se na mene i izbegavala me - ispričao je Samardžija, koji je rekao i da je jako loše to što kod nas nema dovoljno specijalizovanog pisanja o vinu i hrani u dnevnoj štampi, što je u svetu sasvim uobičajeno. Za to krivi nasleđe socijalizma, u kome se popreko gledalo na promociju hedonizma:

- Tada se ni o nekoj glumici nije mogla lepa reč u novinama, o tome da ima lepo telo i odeću, nakit. Ostalo je malo od toga i danas - kaže Samardžija.

O vinu nema glupih pitanja

Petar Samardžija pomalo stidljivo priznaje da nije veliki ljubitelj vinske kritike, a kroz ceo razgovor sa njim provlači se crvena nit želje da vino približi ljudima na način koji nikoga neće uplašiti i otuđiti.

- Meni se ne dopada to što naš čovek pije uhom. Uho mu je važnije čulo od nepca. Ako ti se pije neko vino, ako ti se dopada, onda je činjenica da je vino dobro. Ti si pravi sudija. Jedini sudija vina je onaj koji ga pije. Takođe, ne postoji glupo pitanje o vinu. Vino je takva nepoznanica i toliko je široko da se sve može pitati. Meni je logično kada me neko pita - kako to da je vino suvo, kad znam da je mokro - govori Samardžija.

Precizan odgovor na pitanje kakvo vino Petar Samardžija sada najradije pije kod kuće nismo dobili. Ne zato što ga je diplomatski izvrdao, već zato što ga radoznalost vodi sve dalje u vinskom putovanju.

- Tokom zadnjih pedeset godina popijem dnevno pet do sedam decilitara vina, a u životu se nikada nisam napio. Ne znam šta znači napiti se. Shvatio sam jednu stvar o sebi - kada imam ispred sebe jedno vino koje mi je omiljeno, i jedno koje mi je nepoznato - uvek ću se mašiti za nepoznato - govori Samardžija, neumorni istraživač vina i vrsni pripovedač velikih i malih vinskih priča i - sa dobrim razlogom - vinska ličnost 2025. godine u izboru našeg magazina.