VINO JE OGLEDALO TEROARA

Sa vinarijom Matijašević uvek dobijete nešto što niste očekivali. To je verovatno i razlog što su za samo dve godine na tržištu uspeli da se izbore za poziciju bolju nego što je imaju mnogi čije se prisustvo meri decenijama. Tako je i sa njihovim vinima, tako je sa etiketama, tako i sa nastupom prema kupcima. Tako nekako bilo je i sa ovim tekstom.

Dugo pripreman i prvobitno zamišljen kao reportaža prošarana sa par izjava vinara, ovaj tekst pretvorio se u rasni intervju. Naprosto, sve kazano u razgovoru bilo je šteta iseći i odbaciti. Rečenice Darka Matijaševića, marketinškog maga nedavno pristiglog u profesionalno vinarstvo, jezgrovite su i povezane, a ono što govori je direktno i iskreno, bez obzira na to da li objašnjava svoj teroar, deli strast o smederevki ili objašnjava kako je njihovo prvo vino na tržištu već u prvoj godini postalo najbolje ocenjeni sovinjon iz Srbije na Dekanteru.

Vinarija Matijašević nalazi se u Orašcu, odnosno na pitomim šumadijskim padinama nedaleko od tog mesta. Baštineći dugu porodičnu vinogradarsku i vinarsku tradiciju, pre nekoliko godina obnovili su i proširili vinograde, pa su sa svojih 15 hektara prva vina proizveli 2019. Na tržištu su se, vrlo hrabro, pojavili doslovno u sred pandemijskog zatvaranja, razvozeći vina na kućne adrese, i uspeli su! Pored sovinjona, nametnuli su se i odličnim rozeom od merloa, pretencioznom smederevkom Belina 2019 i prokupcem Čukundeda 2019, a od prošle jeseni prisutni su i sa sovinjonom SoviNoa Fume Blanc 2020 odležalim u drvetu, kao i merloom 3 doline 2018.

- Top! Baš smo imali puno sreće – lakonski počinje Darko Matijašević, odgovarajući na pitanje kako su u vinariji zadovoljni ovogodišnjom berbom belog sovinjona. On dalje kaže da zlato na Dekanteru nije jedini razlog što toliko veruje u svoj SoviNoa, ali da ne zapostavlja ni druga vina:
- Kada me neko pita koje mi je omiljeno vino, nemam odgovor. Podjednako sam ponosan na Sedam hrastova (klasična linija Matijašević vina – prim. ur), kao i na premijum liniju. Napravili smo vino od 600 dinara na polici koje je top kvaliteta, moglo bi da košta i 800, 900 ili 1000 dinara. Kada gledamo, na primer, Belinu, napravili smo priču o Pepeljugi, siromašnoj devojci koja pronalazi svoju stvarnu vrednost i postaje kraljica. Maštali da će nam se to desiti, ali ne odmah, to je bio dugoročni plan. Sa druge strane, SoviNoa je uvek bilo vino u koje smo verovali, od početka kompletno, zanimljivo, vrhunsko… Opet, na prvim lokalnim takmičenjima, iako je bilo prepoznato kao dobro vino, nije se odmah proslavilo, dobijalo je solidne srebrne medalje. Nisam sumnjao u taj sovinjon, već sam razmišljao o tome da li ga ljudi još uvek ne razumeju, da li možda imaju neke druge reference. I onda izađeš na najjače svetsko takmičenje, dobiješ zlato, i kažeš: “Pa da, to je to. Znali smo od početka”.

Da li si osetio da se posle zlata promenila percepcija tog sovinjona na tržišu?

I pre Dekanterovog zlata imali smo brojnu i značajnu publiku koja obožava SoviNou. Još pre par meseci smo prodali prvu berbu. Publika je to dobro prihvatila, a nagrada je ohrabrila i ljude koji nisu probali vino ranije i sada imamo nove ljubitelje. Od Dekantera je prošlo relativno malo vremena, ali osetio sam da se sada mnogo priča o tome, da je to tema i da su ljudi podelili tu radost sa nama.

Zanimljiv je način na koji ste počeli da prodajete svoja vina, izašli ste na tržište u najgorem trenutku, ali ste doživeli uspeh. Da li je bilo teško doneti odluku da se potrošačima predstavite u sred pandemije i karantina?

To je za nas bio idealan trenutak i izuzetna situacija za lansiranje brenda i izlazak na tržište. Ljudi su se bavili dvema temama: kuvanjem, razmenjivanjem recepata, slikanjem jela, ali i pićem. Veliki deo te teme vrteo se oko vina. To što smo uradili nije bio rezultat neke analize tržišta već se desilo spontano. Mi smo 24. marta, u dubokom karantinu, objavili slike da smo flaširali belo i roze vino. Javili su se prijatelji da im pošaljemo karton-dva, pa smo odlučili da to malo i promovišemo na Fejsbuku. Posle par nedelja smo dobili dozvolu da se krećemo po gradu. To je našem direktoru Vladi i meni bila mega razbibriga. Prodali smo više od hiljadu i po boca u aprilu, prodajom od vrata do vrata. Nismo bili u marketima, vinotekama i restoranima jer nismo nikome mogli da se predstavimo. Restorani nisu radili tokom vanrednog stanja. Ovako smo se upoznali sa više od hiljadu kupaca i imali direktan fidbek o tome šta se ljudima svidelo. Kad čoveku doneseš vino drugi put, ti sa njim pričaš u hodniku, ispred vrata, po pola sata. Taj deo je bio neprocenjiv. Baza kupaca je ostala verna i širila se, a ti ljudi i danas, posle normalizacije, poručuju od nas. To je tekovina kovid dana koja je za nas jako vredna.


Deo tima vinarije Matijašević

U vinski posao si stigao iz potpuno drugog miljea, drugačije karijere i već izgrađenog posla i reputacije u marketingu. Otkud sada u vinu i zašto?

Mi smo porodično, koliko god da možemo da gledamo unazad, iz Orašca u Šumadiji i tu smo uvek imali vinograde. Tu kulturu imamo u porodici proteklih nekoliko vekova. Čak i kad su nam oduzeli zemlju posle Drugog svetskog rata, imali smo dva-tri hektara vinograda. Pre pedeset godina, to je bilo kao da danas imaš, na primer, dvedeset hektara. Moj otac, iako je lekar i radio je u Beogradu, svakog vikenda je bio tamo. On Orašac zapravo nikad nije napustio, već ga je tokom nedelje fizički napuštao da bi se bavio svojom strukom. Preneo je na nas ljubav prema zemlji, selu kao takvom i vinogradarstvu. Ja sam se zajedno sa njim odlučio da proširimo vinograd. Desilo se da smo zasadili i više nego što smo planirali, pa smo 2019. napravili i vinariju. Nije to slučajno, to je bio nastavak porodične tradicije u kući koja se uvek bavila pravljenjem vina. Moj deda je na konjskoj zaprezi vozio vino za Pančevo, za Lazarevac, i od toga smo živeli.

Koje sorte je deda gajio i kakva su ta vina bila?

Bila je zasađena smederevka, bilo je prokupca, hamburga, bila je zasađena i ružica, uz dosta stonih sorti... To je radio deda na presu, u buradima, tradicionalnom tehnologijom.

Šta misliš o smederevki kao sorti i da li veruješ u njenu budućnost? Ona kod potrošača u Srbiji nosi teret jeftinih, litarskih vina. Ipak, vi ste je cenovno pozicionirali kao premijum vino i stavili na nju smelu, drugačiju etiketu… Kako je tržište reagovalo na sve to?

Zbog te etikete nisam spavao dva meseca. Svim prijateljima i okruženju se svidela, ali mi se obraćamo širem auditorijumu i razmišljao sam da li će ljudi razumeti i zavoleti to belo na belom. Ime Belina potiče iz Orašca jer ovde mi tako zovemo smederevku i vino od nje. Sviđa mi se što smo u celoj priči spojili savremeno sa tradicijom, mislim da je to naš najveći poduhvat trenutno, da damo smederevki priliku da pruži svoj maksimum. Tržište je sjajno odreagovalo na etiketu, na celu priču, i što je najvažnije: na ono što je u samoj flaši. Ako se ugledamo na Toskanu i sanđoveze, vidimo da su ta vina nekada bila jeftina i za svaki dan, a tek u drugoj polovini prošlog veka nastaje preokret. Isto je bilo sa barolom u Pijemontu ili kasnije sa malvazijom u Istri. Videćemo koji su krajnji dometi smederevke, ali jasno je da ima veliki potencijal i da se od nje mogu praviti mnogo bolja vina nego što se iko nadao. Naša druga berba, 2020, otišla je korak dalje od 2019. koja je dobila bronzu na Dekanteru i zlato na BIWC. Voleo bih da vidim veću masovnost u Srbiji u smislu prepoznavanja smederevke kao autohtone sorte koja može svima da pruži vrhunsko zadovoljstvo. To je moj apel ljudima koji razmišljaju o novom sortimentu. Mi to ne možemo sami da iznesemo, smederevke treba da bude u svakom vinogradu u Srbiji i da u narednih deset godina bude značajno zastupljena u Šumadiji.

Ako u vinariji niste zasigurno znali šta će vam dati smederevka i sovinjon, čini se da ste sa prokupcem bili stopostotno samouvereni. Da li je zbog toga poneo ime Čukundeda?

Ne želim da te razuveravam, ali ja nisam bio toliko samouveren. Kada crveno vino izneseš na tržište, ona su i dalje relativno mlada. Čukundeda je stopostotni prokupac vrlo specifičnog stila pravljen bez kompromisa i trudili smo se da ono što smo dobili u grožđu prenesemo u vino što je moguće bolje. Išli smo na minimalnu intervenciju u podrumu, bez preteranog barikiranja, da bi se zaista osetila izvorna aromatika. Želimo da od tog prokupca učimo šta sorta može da nam da bez kupažiranja sa merloom, kaberneom... Želeli smo da ovo bude autentični predstavnik našeg teroara i dobili smo vino jedinstvenog, svežeg ukusa. Mi inače mislimo da je prokupac, kada su vina srednjeg tela u pitanju, sorta svetske klase jer je njegov spektar aroma mnogo širi nego kod, na primer, pino noara sa kojim možemo da ga poredimo. Da li će prokupac poljuljati pino noar na svetskoj sceni? Apsolutno neće, kao što Srbija nikada neće poljuljati Francusku. Ipak, mislim da sa prokupcem možemo da osvajamo svetska prvenstva kao u basketu i vaterpolu, kao mala zemlja sa vrhunskim proizvodom. Ima dosta crvenih vinskih sorti koje podsećaju jedna na drugu. Po meni, prokupac je sam na jednoj strani, a sve ostale na drugoj. Imati takvo vino, sa toliko voćnosti, cvetnosti, i sa toliko zemljanih i mineralnih aroma... Ja, iskreno, nisam do sada probao ništa slično.



Kakav je odnos vaših premijum vina u odnosu na vašu osnovnu liniju Sedam hrastova? To su pristupačna i sveža, vrlo dobra vina. Da li Srbiji nedostaje još drugih vina u toj cenovnoj kategoriji?

Sedam hrastova je trebalo da budu naša rinfuzna vina, upakovana u bag-in-box. Međutim, došla je korona, ne rade sale za venčanja, ne rade hoteli i restorani, i zapitali smo se šta sad da radimo sa tim vinom? Tako je završilo u flaši. Imamo veliki vinograd na potezu Sedam hrastova, srne nam dolaze u vinograd i zato su na etiketi. Tih Sedam hrastova bliski su rođaci naše premijum linije. To su izuzetno poštena vina, veoma kvalitetna, što misli i publika jer se odlično prodaju. To ni na koji način nije inferiorna linija u odnosu na naša premijum vina. U narednom periodu širićemo proizvodnju osnovne linije vina koja je sada oko dvadeset pet procenata. Sebi smo dali zadatak da ono ne sme da bude skuplje od šesto dinara. Pošto ta vina takođe na sebi nose brend Matijašević, mi apsolutno stojimo iza njih.

Šumadija se u dobroj meri profilisala kao region poznat po merlou i belom sovinjonu. Sovinjona ima raznih, nalaze se i oni koji podsećaju na Novi Zeland, sa puno herbalnih i tropskih nota, kao i oni odležali u drvetu, nalik na Bordo... Gde bi stilski mogao da smestiš vaš sovinjon?

Naš sovinjon je odraz vremenskih prilika, našeg teroara, vetrova, sunca... On je odraz onoga što radimo u vinogradu, kao i sva naša vina. Verujem da imamo vrhunski teroar. Gledamo da ne narušimo integritet onoga što smo dobili od našeg vetra i iz našeg zemljišta. Mi ne gađamo ni jedan stil, a neka ljudi interpretiraju na svoj način kako ga doživljavaju, meni je svejedno. Želimo da naše vino bude jedinstveni izraz podneblja, želimo da mu pomognemo da iznese ono što je dobio od naše zemlje. Takođe, vinograd je na rigoroznoj dijeti, na donjem optimumu svega jer tada najbolje rađa. Nismo đubrili, nismo dodavali ništa preko lista i tu zaista možemo da pričamo o teroaru. Postoje zemlje u kojima se priča o teroaru pošto dođu bageri, skinu dva metra zemlje i naspu humus. O kom teroaru mi tu pričamo onda? Mi smo uzorali, nismo stavili grama đubriva, posadili, i to je to. Imamo glinu u zemljištu koja omogućava da minerali budu vrlo dostupni. Pošto smo dosta gradili u poslednje dve-tri godine, imao sam prilike da gledam preseke tla. Kod nas glina smonica ide do dubine od jednog metra, onda ide sve žuća zemlja i na jedno metar i po pojavljuje se pesak sa glinom. Mislim da u vinogradu treba raditi pošteno i da je to najbolji način da iskažeš teroar. Ako dodaješ đubriva i slične stvari, upropastićeš lozu. Sve počinje u vinogradu i samo tu možemo da pričamo o teroaru. Naš stil uslovljen je našim teroarom – to je sva filozofija.

NOVA VINA MATIJAŠEVIĆA

Vinarija Matijašević nedavno je u prodaju pustila nove berbe svojih vina, kao i dve nove etikete: Merlot 3 doline 2018 i SoviNoa Fume Blanc 2020. Potonje je potpuno novo vino, beli sovinjon odležao u hrastu.

- Volim da se igram sa sovinjonom i drvetom – rekao je Mladen Dragojlović, enolog vinarije Matijašević, dodajući: - Ovo vino nije odležavalo u baricima, već u bačvama od petsto litara, specifično tostiranim.

On je naglasio da su na taj način sačuvali sortu, njenu svežinu i teroarsku mineralnost, a dobili dodatnu punoću i kompleksnost, bez banalnih slatkastih nota.

Tu je i vino 3 doline 2018, još uvek mladoliki merlo izuzetno zanimljive etikete. Ime 3 doline poneo je zbog tri različita vinograda iz kojih dolazi grožđe na položajima Bajkovica, Bavčine i Orašačko brdo. Odlikuje ga tipično crveno voće merloa, sa puno maline i tamne višnje, a iza toga otkriva se drvo u notama kutije za cipele i zarezane olovke. Kompletnu sliku obogaćuje nežni karakter tartufa i zemlje u pozadini, dok je na ukusu voćno, umereno punog tela i čvrstih tanina.

Na prvoj prezentaciji novih vina, održanoj jesenas u Beogradu, Dragojlović se osvrnuo i na novu berbu Beline, istakavši da u vinariji beskrajno veruju u potencijal smederevke, pa su u novoj berbi pokušali da iskoriste njen puni kapacitet i da vino u bocu stigne bez prethodnog filtriranja.
- Ideja je bila da od smederevke napravimo punije, kompleksnije vino i da ona na kraju ne bude „mali sovinjon blan“. Mislim da smo uspeli u tome, ali tek u narednim godinama videćemo njen puni potencijal. Obećava to što prethodna smederevka jako zanimljivo sazreva – istakao je on.