ZBOGOM DIJAGONALO!

Zatvorena je Dijagonala. Tom rečenicom počeo mi je dan i šta god na dalje da se danas dogodi, to će ostati bezvezan dan. Krivo mi je? Da. Nisam tamo bio dovoljno redovan gost, trebalo je da odlazim češće, govorim sebi sa onim užasnim osećajem da sam propustio nešto što u životu neću moći lako da nadoknadim.

Preterujem li? Ne. Dijagonala je bila veoma važna, u određenom smislu i najvažnija, gastronomska tačka u zemlji. Ona je naprosto bila najbolji restoran u Beogradu i Srbiji, bez konkurencije. I savršeno me ne zanima ko je kome ostao dužan, ko se sa kime raskantao, ko nije upravljao stvarima kako je trebalo i šta je pravi razlog za zatvaranje, ali onaj koji je odlučio da pritisne dugme turn off užasno je pogrešio. Uz sve nedostatke, uz sve probleme koje neki obični mi nismo mogli, niti bi trebalo, da vidimo, Dijagonala je uvek bila puna. Zašto? Zato što je bila koncipirana na genijalnoj viziji Vlade Melentijevića, koji previše dobro razume hranu i koji živi ugostiteljstvo od kada je prohodao. Sve što se tamo nalazilo na meniju imalo je smisao, bilo je deo jasno postavljenog koncepta, bilo je – ako treba uopšte dodati - pripremljeno vrhunski, a iza svakog tanjira stajali su meseci i godine rada, probe, učenja, opekotina. Bez bilo kakve napadne „kreativnosti“ koja je sama sebi svrha, bez silovanja namirnica i inteligencije gosta, u Dijagonali su kuvali jela istinski visoke kuhinje, naslonjena u dobroj meri na lokalno nasleđe. Iza toga su stajali kuvari koje nismo poznavali, a stajao je i Mirko Stojić – šef koji razume meso onako kako ga ni upola niko u Srbiji ne razume. Zbog svega toga, Dijagonali smo mogli da oprostimo i ne uvek savršeno osoblje, manjkavosti u servisu, kao i povremenu postavku bahatih džibera iz politike, kriminala i estradne kloake, za koje ste bili sigurni da ne kapiraju zašto sede tu i šta to zapravo jedu, ali koji su ostavljali brda novca baš na ovom mestu, jer je to bilo stvar prestiža. I neka su.

Gašenje Dijagonale, raskošne i više nego dostojne naslednice čuvenog Zapleta, tragedija je za beogradsku i srpsku gastronomsku scenu. Dijagonala je bila prvi restoran u kome smo pisali u prvom izdanju našeg štampanog magazina i jedini o kome smo u rubrici sa kritikom pisali dvaput. Takođe, Vlada Melentijević bio je ugostitelj godine u izboru Vino & Fino, a Dijagonala restoran godine.

Iskreno se nadam da će na njenom pepelu nići nova, bolja i lucidnija inkarnacija restorana sa zapletovskom genetikom. Do tada, tešićemo se u Cveću zla, još jednom Vladinom čedu u koje je prešao da kuva onaj čuveni Mirko sa sredine teksta.