23.03.2018.Aleksandar Grubeša
Carigradski vinski drum je otvoren!
Vinski novinari i blogeri pohodili su drum kojim su nekada prolazile vojske, a danas duž njega deluju vrhunske vinarije
foto: Martin Candir
Glavna saobraćajnica balkanskih prostora je, još od antičkih vremena, bio takozvani Carigradski drum, izrastajući kroz vekove od jedva utabane staze u pravi Vojni put (Via Militaris) koji su izgradili Rimljani u I veku po rođenju Hrista. Ako su Rimljani u nečemu bili dobri, sem ratnih osvajanja i privida demokratije, onda je to bila gradnja ozbiljnih puteva popločanih kamenom gde god je to bilo moguće. Tako je i ova strada od Singidunuma (Beograd), dolinom Margusa (Morava), pa preko Naissusa (Niš) i Sardicae (Sofija) ka Maloj Aziji urađena u potpunosti po njihovim, za ono vreme visokim, standardima: pod konac pravolinijski i besprekorno jednake širine od devet koraka (šest metara), s usputnim stanicama za prenoćište i promenu konja raspoređenim na odstojanjima od po dan hoda.
A kada vojske okončaju svoje marševe i zavlada privremeni mir, tim su drumom prolazili bezbrojni drugi putnici namernici i mileli trgovački karavani, od kojih su mnogi prevozili i jedan od najdragocenijih onovremenih tovara – vino, koje su upravo Rimljani i doneli na ove prostore. Zato nije nimalo neobično što se duž trase nekadašnjeg Carigradskog druma danas nalaze brojne vinarije u usponu modernog srpskog vinarstva, neke uveliko na glasu, a neke tek na početku vinske bajke koja obećava svetlu budućnost. I bilo je samo pitanje vremena kada će se neko od njih dosetiti da te dve priče objedini u prirodnu celinu i drevnu džadu proglasi Carigradskim vinskim drumom, gradeći tako temelje perspektivne nove ponude domaćeg vinskog turizma, koji još uvek traga za mestom što će mu u bliskoj budućnosti s pravom pripasti i upoznavati radoznale strance sa prirodnim, istorijskim i kulturnim lepotama Srbije skupa sa izvrsnim vinom koje prave njeni vešti vinari. U tome im je pomoglo udruženje Žene i vino, koje je prvih dana marta otvorilo trasu i povelo nekolicinu vinskih novinara i blogera na prvo, promotivno putovanje Carigradskim vinskim drumom o kojem će se tek čuti lepe priče...
Od Beograda, prva stanica na ovom putovanju kroz istoriju u vinskoj sadašnjosti bila je Šumadija, tačnije Vlaški Do i dobro poznata vinarija Despotika. Najavljeni su ledeni dani i temperatura je u minusu a zemlja nam zavejana, ali nebo je, za promenu, vedro i zima deluje više idilično nego zastrašujuće. Uostalom, malo ko se može pohvaliti da je video vinograde zavejane snegom, sem onih koji su im zaista posvetili život... Ipak, ne treba rizikovati i valja se za prohodan Carigradski put nagoditi, a s kim bolje nego s Markom Kraljevićem koji je ove drumove onomad orao. Srećom, ispred Despotike se nalazi skulptura Marka na vernom Šarcu, simbolično napravljena od isprepletenog pruća vinove loze; i pakt je brzo sklopljen. Uvek srdačni domaćini nas provode kroz svoj respektabilni proizvodni pogon i poveću barik salu u kojoj dominiraju burad od srpskog hrasta, a nismo propustili ni da obiđemo reprezentativnu kolekciju njihovog Muzeja vinodeljstva; gde pronalazimo mapu nekadašnjeg Carigradskog druma od Beograda do Sofije i slušamo priču o putopisu Francuza Bertrandona de la Brokijera Putovanje preko mora, koji je hodeći ovim drumom 1433. pisao kako su srpska vina iznenađujuće bolja od francuskih. Uz potonju obilnu zakusku se ređaju dobro nam znane etikete Despotike, od morave i tamjanike, preko sve boljeg Zmajevitog prokupca s nežnim poljupcem pinoa, pa sve do Dokaza, koji je opravdano jedan od najboljih kabernea u Srbiji.
Posle pada Rima, kraha Vizantije i nekih dva veka samostalne srpske države pod lozom Nemanjića, ovi prostori potpadaju pod vlast svenadirućih Osmanlija na njihovom putu da pokore centre zapadne Evrope. Nažalost, nemar je učinio svoje i Carigradski drum je do tog vremena bio toliko oronuo i zaboravljen da ga Turci iznova otkrivaju tek krajem XV veka, ali brzo uviđaju njegove prednosti i u dobroj meri popravljaju put zarad sopstvene koristi. Iako je to značilo da je samo pošljunčen, te da ga je svaka ozbiljnija kiša pretvarala i teško savladivu kaljugu, Carigradski drum tada doživljava novi procvat saobraćaja, grade se konačišta i karavansaraji, a sela kraj kojih put prolazi napreduju brže od drugih.
Glavnina Carigradskog druma kroz Srbiju se u velikoj meri podudara sa trasom današnjeg autoputa Beograd-Niš na Koridoru 10 i mi jezdimo upravo u tom pravcu, da bi se malo pre Niša isključili ka Vele Polju i Izbi Jovanović, željni da se što pre okrepimo njihovim sada već nadaleko čuvenim merloom. Verovatno će mnogima zvučati potpuno neverovatno ali ova, praktično garažna vinarija je zaista uspela nemoguće jer se već vino iz njihove prve, prave berbe 2015. odmah ovenčalo zlatom u Italiji na Concorso Internazionale Emozioni del Mondo: Merlot e Cabernet Insieme! I, ako dozvolite trunku subjektivnosti, možda u Srbiji trenutno postoji i bolji merlo od ovoga, ali ne da ga je potpisnik ovih redova probao, a nije da ih se nije naprobao... Mlad bračni par profesora u muzičkoj školi na Kosovu odlučio je da na svojoj zemlji posadi vinograd. Kod odabira sorte su konsultovali stručnjake i rečeno im je da je sastav tla idealan za glasoviti francuski Merlot, sasvim slučajno i njihovu omiljenu sortu, tako da se ni na trenutak nisu dvoumili. Ispostavilo se da je stručni savet pogodio pravo u centar i dobijen je merlo koji je toliko izdašno ekstraktivan je potpuno nepogodan za rose ali je zato crveno vino božansko; i to vinifikovano na divljim kvascima, kojima su Jovanovići od starta verni. Izba možda jeste jedna od najmanjih vinarija u Srbiji, ali novije berbe dokazuju da ono zlato nije bilo samo jednokratni uspeh i da su i dalje na dobrom putu. I upravo to će biti specijalitet njihove ugostiteljske ponude – s obzirom da imaju samo jednu sortu, posetioci će uvek moći da prođu vertikalnu degustaciju njihovih merloa iz raznih godina, što je ekskluzivitet po kojem su potpuno jedinstveni.
Opojna degustacija se otegla do duboko u noć i vreme je za odmor, za šta je izbor pao na Ribarsku banju koja je, kako kažu, ime dobila po ribarima kneza Lazara, što su u ovom kraju lovili najbolju pastrmku za njegov dvor. Arheološke iskopine pokazuju da su za njene blagotvorne geotermalne izvore znali i stari Rimljani još u IV veku, a kasnije su ovde i Turci podigli hamam, koji je 1876. srušen do temelja. Moderni procvat banja doživljava početkom XX veka u vreme vladavine Petra I Karađorđevića, koji ovde ima i svoj spomenik na klupi u parku, a nastavlja se i u SFRJ dogradnjama u tipičnom grandioznom, socijalističkom stilu i imenovanjima smeštajnih objekata u banji po republikama bivše države, što je zadržano i danas. Za divno čudo, Ribarska banja je prerasla našu zastarelu filozofiju da se tamo ide samo kada si star i bolestan, nego se puno pažnje pridaje i modernom velnesu i banja već sada sadrži moderan spa centar, a privodi se kraju i izgradnja akvaparka, što bi sve trebalo da privuče i mlađu populaciju.
Malo slobodnog vremena posle doručka koristimo da obiđemo još dve znamenitosti ovog kraja, stari manastir Sv. Romana i znatno noviji ali opet osobeni manastir Pokrova presvete Bogorodice u Đunisu. Jer carigradski vinski drum nije protkan samo vinom i na ovoj dugoj trasi pažljiviji putnik može otkriti bezbroj prirodnih lepota, te istorijskih i kulturnih znamenitosti; samo je potrebno da pre polaska malo prostudira maršrutu i prilagodi je sopstvenim afinitetima.
Ali sada moramo dalje, put Ražnja i obližnjeg sela Pretrkovac, u čijem se centru smestila još jedna živopisna, mala vinarija Čaša vina i priča. Priča kaže da je selo ime dobilo zbog hajduka, koji su konstantno zaskakali turske karavane na Carigradskom drumu i ovde bili posebno aktivni, toliko da su Turci na ovom delu puta pretrčavali polja u često uzaludnom pokušaju da ih izbegnu; i eto Pretrkovca. Ovde se vode geslom da je svaka boca vina priča za sebe, a svaka naredna berba nova priča, prva, druga, treća... i rado će svoje priče u boci podeliti sa gostima, uz obilje domaće trpeze, spremljene po već pomalo zaboravljenim receptima koje ovde i dalje neguju. Nama sa severa je posebno neobično i drago da ovde možemo probati i malo drugačiju Panoniju, divno mirisnu i osvežavajuću novostvorenu sortu koja se, verovatno zbog imena, nije širila dalje od Save i Dunava i ovo je njen najužniji zasad. Takođe, Čaša vina i priča pravi vino i od zaboravljene sorte kujundžuše, a od berbe 2017. i prokupac koji će se uskoro naći na tržištu i to iz veoma starog lokalnog vinograda iz 1916. Na naše zaprepašćeno pitanje ko je to, usred Prvog svetskog rata i kada se srpska vojska već uveliko povukla preko Albanije, ovde sadio vinograde (?!), dobili smo isti zanimljiv odgovor koji je dat i vlasniku vinarije kada je pitao isto to – petopozivci. I sasvim logično, ovaj prokupac će se flaširati pod etiketom Peti poziv...
Poslednja vinarija koju smo naumili a obiđemo u povratku je Virtus, jedna od onih koje su veoma i brzo i uspešno pronašle zajednički jezik sa ukusima potrošača, znalački im ponudivši upravo ono što žele. U Viteževu nas iznenađuju već pićem dobrodošlice jer nismo imali pojma da prave i rose penušavac; i to tradicionalnom metodom! U čaši divni mehurići i kupažirani Pinot Noir, Pinot Grigio i Sauvignon Blanc ostavljaju utisak kao da se ovakvim vinima bave celog života, umesto što su u pitanju male, eksperimentalne količine koje zasad nisu ni namenjene širem tržištu. Pijuckamo lagano da nam što duže traje, u nadi da će se ipak predomisliti i uživamo u večernjem pogledu sa vrha njihove moderne kule na Virtusov vinograd pod snegom, dok nam tehnolog vinarije Milorad Halavanja ležerno vodi degustaciju njihove top ponude. Nižu se sortni Sauvignon, Pinot Grigio u karakterističnim bocama ukrašenim vinčanskim pismom... a potom i ona koja su ljubitelji vina u Srbiji naročito dobro prihvatili – izuzetni Gewurztraminer i neobično prijatni Marselan. Virtusov prokupac s malo kabernea takođe je veoma respektabilan, a kruna večeri bio je njihov neobično intenzivno i tamno obojeni Pinot Noir iz 2014, koji su dobili smanjenjem prinosa na svega ½ kilograma po čokotu i kombinovanim odležavanjem u baricima od francuskog i američkog hrasta. Malo je reći da kući krećemo oduševljeni.
Eto, Carigradski vinski drum je otvoren i mnogo je vinarija i drugih zanimljivosti na ovoj putanji koje ne bi trebalo propustiti. Odaberite vikend, isplanirajte svoju rutu i uživajte u istraživanju vinske Srbije...
A kada vojske okončaju svoje marševe i zavlada privremeni mir, tim su drumom prolazili bezbrojni drugi putnici namernici i mileli trgovački karavani, od kojih su mnogi prevozili i jedan od najdragocenijih onovremenih tovara – vino, koje su upravo Rimljani i doneli na ove prostore. Zato nije nimalo neobično što se duž trase nekadašnjeg Carigradskog druma danas nalaze brojne vinarije u usponu modernog srpskog vinarstva, neke uveliko na glasu, a neke tek na početku vinske bajke koja obećava svetlu budućnost. I bilo je samo pitanje vremena kada će se neko od njih dosetiti da te dve priče objedini u prirodnu celinu i drevnu džadu proglasi Carigradskim vinskim drumom, gradeći tako temelje perspektivne nove ponude domaćeg vinskog turizma, koji još uvek traga za mestom što će mu u bliskoj budućnosti s pravom pripasti i upoznavati radoznale strance sa prirodnim, istorijskim i kulturnim lepotama Srbije skupa sa izvrsnim vinom koje prave njeni vešti vinari. U tome im je pomoglo udruženje Žene i vino, koje je prvih dana marta otvorilo trasu i povelo nekolicinu vinskih novinara i blogera na prvo, promotivno putovanje Carigradskim vinskim drumom o kojem će se tek čuti lepe priče...
Od Beograda, prva stanica na ovom putovanju kroz istoriju u vinskoj sadašnjosti bila je Šumadija, tačnije Vlaški Do i dobro poznata vinarija Despotika. Najavljeni su ledeni dani i temperatura je u minusu a zemlja nam zavejana, ali nebo je, za promenu, vedro i zima deluje više idilično nego zastrašujuće. Uostalom, malo ko se može pohvaliti da je video vinograde zavejane snegom, sem onih koji su im zaista posvetili život... Ipak, ne treba rizikovati i valja se za prohodan Carigradski put nagoditi, a s kim bolje nego s Markom Kraljevićem koji je ove drumove onomad orao. Srećom, ispred Despotike se nalazi skulptura Marka na vernom Šarcu, simbolično napravljena od isprepletenog pruća vinove loze; i pakt je brzo sklopljen. Uvek srdačni domaćini nas provode kroz svoj respektabilni proizvodni pogon i poveću barik salu u kojoj dominiraju burad od srpskog hrasta, a nismo propustili ni da obiđemo reprezentativnu kolekciju njihovog Muzeja vinodeljstva; gde pronalazimo mapu nekadašnjeg Carigradskog druma od Beograda do Sofije i slušamo priču o putopisu Francuza Bertrandona de la Brokijera Putovanje preko mora, koji je hodeći ovim drumom 1433. pisao kako su srpska vina iznenađujuće bolja od francuskih. Uz potonju obilnu zakusku se ređaju dobro nam znane etikete Despotike, od morave i tamjanike, preko sve boljeg Zmajevitog prokupca s nežnim poljupcem pinoa, pa sve do Dokaza, koji je opravdano jedan od najboljih kabernea u Srbiji.
Posle pada Rima, kraha Vizantije i nekih dva veka samostalne srpske države pod lozom Nemanjića, ovi prostori potpadaju pod vlast svenadirućih Osmanlija na njihovom putu da pokore centre zapadne Evrope. Nažalost, nemar je učinio svoje i Carigradski drum je do tog vremena bio toliko oronuo i zaboravljen da ga Turci iznova otkrivaju tek krajem XV veka, ali brzo uviđaju njegove prednosti i u dobroj meri popravljaju put zarad sopstvene koristi. Iako je to značilo da je samo pošljunčen, te da ga je svaka ozbiljnija kiša pretvarala i teško savladivu kaljugu, Carigradski drum tada doživljava novi procvat saobraćaja, grade se konačišta i karavansaraji, a sela kraj kojih put prolazi napreduju brže od drugih.
Glavnina Carigradskog druma kroz Srbiju se u velikoj meri podudara sa trasom današnjeg autoputa Beograd-Niš na Koridoru 10 i mi jezdimo upravo u tom pravcu, da bi se malo pre Niša isključili ka Vele Polju i Izbi Jovanović, željni da se što pre okrepimo njihovim sada već nadaleko čuvenim merloom. Verovatno će mnogima zvučati potpuno neverovatno ali ova, praktično garažna vinarija je zaista uspela nemoguće jer se već vino iz njihove prve, prave berbe 2015. odmah ovenčalo zlatom u Italiji na Concorso Internazionale Emozioni del Mondo: Merlot e Cabernet Insieme! I, ako dozvolite trunku subjektivnosti, možda u Srbiji trenutno postoji i bolji merlo od ovoga, ali ne da ga je potpisnik ovih redova probao, a nije da ih se nije naprobao... Mlad bračni par profesora u muzičkoj školi na Kosovu odlučio je da na svojoj zemlji posadi vinograd. Kod odabira sorte su konsultovali stručnjake i rečeno im je da je sastav tla idealan za glasoviti francuski Merlot, sasvim slučajno i njihovu omiljenu sortu, tako da se ni na trenutak nisu dvoumili. Ispostavilo se da je stručni savet pogodio pravo u centar i dobijen je merlo koji je toliko izdašno ekstraktivan je potpuno nepogodan za rose ali je zato crveno vino božansko; i to vinifikovano na divljim kvascima, kojima su Jovanovići od starta verni. Izba možda jeste jedna od najmanjih vinarija u Srbiji, ali novije berbe dokazuju da ono zlato nije bilo samo jednokratni uspeh i da su i dalje na dobrom putu. I upravo to će biti specijalitet njihove ugostiteljske ponude – s obzirom da imaju samo jednu sortu, posetioci će uvek moći da prođu vertikalnu degustaciju njihovih merloa iz raznih godina, što je ekskluzivitet po kojem su potpuno jedinstveni.
Opojna degustacija se otegla do duboko u noć i vreme je za odmor, za šta je izbor pao na Ribarsku banju koja je, kako kažu, ime dobila po ribarima kneza Lazara, što su u ovom kraju lovili najbolju pastrmku za njegov dvor. Arheološke iskopine pokazuju da su za njene blagotvorne geotermalne izvore znali i stari Rimljani još u IV veku, a kasnije su ovde i Turci podigli hamam, koji je 1876. srušen do temelja. Moderni procvat banja doživljava početkom XX veka u vreme vladavine Petra I Karađorđevića, koji ovde ima i svoj spomenik na klupi u parku, a nastavlja se i u SFRJ dogradnjama u tipičnom grandioznom, socijalističkom stilu i imenovanjima smeštajnih objekata u banji po republikama bivše države, što je zadržano i danas. Za divno čudo, Ribarska banja je prerasla našu zastarelu filozofiju da se tamo ide samo kada si star i bolestan, nego se puno pažnje pridaje i modernom velnesu i banja već sada sadrži moderan spa centar, a privodi se kraju i izgradnja akvaparka, što bi sve trebalo da privuče i mlađu populaciju.
Malo slobodnog vremena posle doručka koristimo da obiđemo još dve znamenitosti ovog kraja, stari manastir Sv. Romana i znatno noviji ali opet osobeni manastir Pokrova presvete Bogorodice u Đunisu. Jer carigradski vinski drum nije protkan samo vinom i na ovoj dugoj trasi pažljiviji putnik može otkriti bezbroj prirodnih lepota, te istorijskih i kulturnih znamenitosti; samo je potrebno da pre polaska malo prostudira maršrutu i prilagodi je sopstvenim afinitetima.
Ali sada moramo dalje, put Ražnja i obližnjeg sela Pretrkovac, u čijem se centru smestila još jedna živopisna, mala vinarija Čaša vina i priča. Priča kaže da je selo ime dobilo zbog hajduka, koji su konstantno zaskakali turske karavane na Carigradskom drumu i ovde bili posebno aktivni, toliko da su Turci na ovom delu puta pretrčavali polja u često uzaludnom pokušaju da ih izbegnu; i eto Pretrkovca. Ovde se vode geslom da je svaka boca vina priča za sebe, a svaka naredna berba nova priča, prva, druga, treća... i rado će svoje priče u boci podeliti sa gostima, uz obilje domaće trpeze, spremljene po već pomalo zaboravljenim receptima koje ovde i dalje neguju. Nama sa severa je posebno neobično i drago da ovde možemo probati i malo drugačiju Panoniju, divno mirisnu i osvežavajuću novostvorenu sortu koja se, verovatno zbog imena, nije širila dalje od Save i Dunava i ovo je njen najužniji zasad. Takođe, Čaša vina i priča pravi vino i od zaboravljene sorte kujundžuše, a od berbe 2017. i prokupac koji će se uskoro naći na tržištu i to iz veoma starog lokalnog vinograda iz 1916. Na naše zaprepašćeno pitanje ko je to, usred Prvog svetskog rata i kada se srpska vojska već uveliko povukla preko Albanije, ovde sadio vinograde (?!), dobili smo isti zanimljiv odgovor koji je dat i vlasniku vinarije kada je pitao isto to – petopozivci. I sasvim logično, ovaj prokupac će se flaširati pod etiketom Peti poziv...
Poslednja vinarija koju smo naumili a obiđemo u povratku je Virtus, jedna od onih koje su veoma i brzo i uspešno pronašle zajednički jezik sa ukusima potrošača, znalački im ponudivši upravo ono što žele. U Viteževu nas iznenađuju već pićem dobrodošlice jer nismo imali pojma da prave i rose penušavac; i to tradicionalnom metodom! U čaši divni mehurići i kupažirani Pinot Noir, Pinot Grigio i Sauvignon Blanc ostavljaju utisak kao da se ovakvim vinima bave celog života, umesto što su u pitanju male, eksperimentalne količine koje zasad nisu ni namenjene širem tržištu. Pijuckamo lagano da nam što duže traje, u nadi da će se ipak predomisliti i uživamo u večernjem pogledu sa vrha njihove moderne kule na Virtusov vinograd pod snegom, dok nam tehnolog vinarije Milorad Halavanja ležerno vodi degustaciju njihove top ponude. Nižu se sortni Sauvignon, Pinot Grigio u karakterističnim bocama ukrašenim vinčanskim pismom... a potom i ona koja su ljubitelji vina u Srbiji naročito dobro prihvatili – izuzetni Gewurztraminer i neobično prijatni Marselan. Virtusov prokupac s malo kabernea takođe je veoma respektabilan, a kruna večeri bio je njihov neobično intenzivno i tamno obojeni Pinot Noir iz 2014, koji su dobili smanjenjem prinosa na svega ½ kilograma po čokotu i kombinovanim odležavanjem u baricima od francuskog i američkog hrasta. Malo je reći da kući krećemo oduševljeni.
Eto, Carigradski vinski drum je otvoren i mnogo je vinarija i drugih zanimljivosti na ovoj putanji koje ne bi trebalo propustiti. Odaberite vikend, isplanirajte svoju rutu i uživajte u istraživanju vinske Srbije...
