GRANA OD BALKANA

Primetio sam, kako godine prolaze i kako starim, da sve više počinjem da uživam u nekim muzičkim pravcima koji me ranije nisu interesovali. Svi ste se sigurno barem jednom u životu susreli sa sevdalinkom, bilo u kafani ili na nekom drugom mestu. Ljubavna je to pesma puna čežnje i boli, nabijena snažnim istočnjačkim muzičkim motivima, koja kod slušaoca izaziva čežnju, strast, zanos i vatrenu želju, odnosno, padanje u sevdah. Njen melanholični lirizam zapravo je neraskidivo povezan identičnim lirizmom u portugalskoj fado muzici, o čemu je sjajno pisao Ivan Janković u nedeljniku Vreme.

Sevdalinka predstavlja jedinstven narodni muzički izraz u Bosni i Hercegovini sa dugom i bogatom tradicijom. Ove pesme najčešće su izvodili i izvode pevači tradicionalne muzike, ali i muzičari koji tom žanru ne pripadaju. Jedan takav primer je i Bojan Zulfikarpašić, višestruko nagrađivani džez pijanista, poznatiji kao Bojan Z. Njegovo izvođenje višegradske sevdalinke Grana od bora ne može da ostavi ravnodušnim bilo koga ko razume i voli muziku, bez obzira na to koji muzički pravac preferira. Inače rođeni Beograđanin koji od 1988. godine živi i radi u Parizu, Bojan je danas jedno od najznačajnijih imena francuske džez scene. Kao solista, ali i sa različitim bendovima, svirao je na najvećim svetskim festivalima, kao što su onaj u Montrealu, zatim na North Sea Jazz, Paris Jazz, Jazz in Marciac festivalima... Francuska vlada mu je 2002. godine dodelila titulu Viteza reda umetnosti i književnosti, a te iste godine dobio je i nagradu Django Reinhardt za muzičara godine, koje mu je uručena iz Francuske džez akademije.

Maestralno izvođenje Grane od bora u kojoj uz Zulfikarpašića na klaviru, možete da čujete i Žulijen Loro na saksofonu, Marka Buronfosa na kontrabasu i Fransoa Mervila na bubnjevima, ovoj sevdalinki daju sasvim novu dimenziju. Odslušao sam je jednom, pa drugi put, pa opet i onda sam otišao do police sa vinima i odlučio da se uhvatim Botunjac pino noara iz 2013. godine. Kosta Botunjac, vinar i slikar, živi bukvalno pored svog vinograda, u župskom selu Donje Zleginje. Njegov pino je jedinstveno i stilski upečatljivo vino, slojevito, razigrano i krajnje uzbudljivo, baš ono što mi je trebalo uz Zulfikarpašićevu džez interpretaciju sevdalinke. Kao što je u tom izvođenju nešto duboko lokalno i evropskom slušaocu egzotično dobilo svoj internacionalni izraz, tako je kontra tog principa, i internacionalni pino noar dobio svoju egzotičnu i autentičnu interpretaciju u Župi.

Razigrani zvuci saksofona pratili su ljuljanje vina u mojoj čaši. Pogledao sam kroz nju posmatrajući tamnocrvenu boju sa odsajem rubina, slušajući orijentalne solaže na podlozi meke džezerske ritam sekcije i upao u potpuno meditativno raspoloženje. Na nosu, vino je voćno, sa dominantnim notama maline i višnje, uz vrlo diskretan miris hrastovine, pa ovaj Kostin pino miriše baš nekako balkanski, u najboljem smislu te reči. Na jeziku je sveže, jednako voćno, mekih i zrelih tanina, a taj moj prvi gutljaj poklopio se baš sa trenutkom u kom je Bojan Z krenuo sa svojim klavirskim solom, prepunim strasti. Kakav spoj i kakav nadražaj za čula i emocije!
U ovoj izvedbi Grane od bora nema vokala, ali joj ni ne treba. Iako je sevdalinka po definiciji pesma koja se peva, ovde sva tanana osećajnost biva do kraja izražena kroz instrumente, samo zahvaljujući virtuoznosti Zulfikarpašićevog kvarteta. Inače, u pevanoj verziji te pesme, druga strofa kaže: Hej, Marice, mlada krčmarice, donesi vina! Ovog puta, vino je stvarno u čaši, a sevdah u saksofonu i klaviru. Ne slušajte Bojana Z bez vinske pratnje, šteta je!