Izvan vremena

Monumentalni Maglič, jedno od najočuvanijih srednjovekovnih utvrđenja u Srbiji, nalazi se na sredini puta koji povezuje Kraljevo i Ušće. Za grad u dolini Ibra ne zna se pouzdano kada je sagrađen, niti ko je bio njegov gospodar, ali istoričari se slažu da je njegova uloga bila da čuva obližnje manastire Žiču, Studenicu i Sopoćane. Smešten na brdu visoko iznad reke Ibar, Maglič je često obavijen maglom, pa mu otuda dolazi ime.

Dugo smo moja supruga Dejana i ja planirali da posetimo to mesto, dok se nedavno nismo i zaista tamo uputili. Od Novog Sada potrebno je četiri sata vožnje da stignete do utvrđenja, a najlepši deo puta je onaj od Kraljeva, koji vodi krivudavom Ibarskom magistralom kroz prekrasne šumske pejzaže. Međutim, najjači utisak ostavlja prvi susret sa Magličem, kada ga nakon oštre krivine ugledate kako grandiozno stoji visoko na brdu.

Stigli smo negde oko podneva, parkirali auto, obuli planinarske cipele i, sa rančevima na leđima, zaputili se put utvrde. Prešli smo Ibar preko uzanog visećeg mosta i dalje nastavili vijugavom kozjom stazom. Nakon petnaestak minuta penjanja bili smo pred glavnim ulazom u Maglič, čije su zidine izgledale kao da su podignute juče, a ne pre skoro sedamsto godina.

Tek kada smo kročili u grad, shvatili smo koliko je zaista velik i impozantan, mnogo veći nego što izgleda kada ga posmatrate iz podnožja brda. Ono što nas je posebno zanimalo bile su drvene stepenice koje su vodile na zidine. Brzo smo se popeli, ali i umorili, pa smo seli i neko vreme u tišini uživali u spektakularnom pogledu koji se pružao niz dolinu reke Ibar. Rešili smo da žeđ ne gasimo vodom, već čašom dobrog vina. A šta drugo otvoriti na ovakvom mestu, nego raskošno crveno vino? Izvadio sam iz ranca Rodoslov reserve 2006 vinarije Aleksandrović, otvorio ga i sipao u čaše.

Iako nismo želeli da narušimo posebnu atmosferu ovog mesta, bila nam je potrebna muzika da ceo doživljaj dobije na snazi. Na mp3 plejeru imali smo muziku iz filma “Before the rain”, makedonskog benda Anastasia. Ceo album je mešavina vizantijske, crkvene i balkanske etno muzike koja je odsvirana na tradicionalnim instrumentima, uz korišćenje moderne tehnologije: semplova i kompjutera. Seli smo jedno uz drugo, svako sa po jednom slušalicom u uhu. Posmatraču sa strane, verovatno bismo izgledali kao dvoje zaljubljenih tinejdžera, ali deljenje slušalica pokazalo se kao sjajno rešenje, jer smo istovremeno sa muzikom mogli da osluškujemo i zvuke iz okruženja.

Kad je krenula uvodna numera “Time never dies “ nazdravili smo kucnuvši se, a nakon kristalnog zvuka čaša, počele su tambure i tarabuke... Duboko sam udahnuo miris vina, koje je u živom ritmu muzike počelo da otkriva tonove kupina, crnih ribizli i zrelih trešanja. Pridružio se očaravajući, duboki zvuk kavala i tapana, a iz čaše su pokuljale arome džema, slatkih začina, duvana i karanfilića. Vino je na jeziku odalo svu svoju raskoš i moć, a njegov pun, topli taninski ukus dopunio je sveži vetar sa obližnjih planina i prekrasni pogled na dolinu Ibra. Pomislio sam da je možda baš vladar ovog utvrđenja isto ovako sa vinom u ruci uživao u pogledu koji oduzima dah. Numere su se nizale jedna za drugom, a mi, opijeni vazduhom, plemenitim vinom i zvucima, nismo ni primetili da su nebo prekrili teški, tamni oblaci. Spremala se kiša. Krenuli smo, dok nam je u ušima odzvanjalo: Time never dies. The circle is not round...