29.08.2025.piše: Ana Rusanov Vračević
Aleksandar Matejić: Vranac zaslužuje veću popularnost
Pet pitanja za osnivača Belgrade Wine School i direktora vinarije Podrumi Vukoje 1982 za Srbiju
Vinski edukator, uvoznik francuskih i italijanskih vina, suvlasnik prvog vinskog bara u Beogtradu, saradnik regionalnih vinskih medija, čovek koji danas u Srbiji vodi poslove najpoznatije hercegovačke vinarije Podrum Vukoje 1982...Aleksandar Matejić oprobao se u mnogim aspektima vinskog posla, što ga čini beskrajno zanimljivim sagovornikom - prosto, nema teme u vinskom svetu o kojoj nema šta da kaže, a danas najradije govori o svojoj vinskoj školi Belgrade Wine School, kao i o vrancu, sorti za koju je vezan i poslovno i iz ličnih afiniteta.
Gotovo deset godina vodite školu vina Belgrade Wine School. Ko su vaši polaznici i šta oni tu mogu da nauče?
Belgrade Wine School ima zvaničnu licencu WSET međunarodnog programa koji postoji u više od 75 zemalja i ima više od 800 edukativnih centara kao što je Belgrade Wine School. Imamo tri nivoa eduakcije za različite nivoe znanja. Na početnom nivou uče se osnovne stvari o vinima, a profil ljudi je šarenolik, od starijih gospođa kojima su deca uplatila edukaciju da se zabave, do mladih ljudi koji žele da nauče o vinima. Program je standardizovan i isti svuda u svetu Ono što WSET radi savršeno jeste da kalibrira nivo znanja po stepenu edukacije. Na početnom nivou bićemo vrlo daleko od toga da pričamo o nekoj naprednoj senzorici, problemima ili kvalitetima u vinu. Koncept je uvek isti, počinjemo sa dve bobice grožđa jer se sva nauka o vinima nalazi u njima, na početku i na kraju. Polaznici prvo oljušte bobicu crnog grožđa, vide gde se nalazi pigmentacija, osete tanine i trpkost, a u samoj bobici osete slast, kiseline i to je ono što je u čaši. Tako ulazimo u upoznavanje četiri glavne bele i četiri glavne crne sorte. Degustiramo tipična vina određenih sorti kako bi polaznici mogli da prepoznaju određeni stil. Nivo 2 i 3 pohađaju ljudi iz sveta vina, kojima je to posao i treba im dokaz da poseduju određeni nivo znanja koji je priznat svuda u svetu i često se traži pri zapošljavanju. Ispit za treći nivo WSET je veoma ozbiljan, ceo kurs i sve knjige i završni ispit su na engleskom jeziku. Polaznici probaju više od 80 vina iz celog sveta, a kroz degustacije prolazimo ono što su polaznici imali da pročitaju pre početka kursa. Od početka godine 120 studenata je upisalo Belgrade Wine School što je rekord od kad škola postoji.
Koliko su se vinska kultura i uopšte znanje o vinima promenilo za ovih desetak godina?
Vinska kultura se mnogo promenila, te 2016. godine kada sam pokretao školu bilo je teško uopšte objasniti ljudima da postoji vinska edukacija. Već 2019. i 2020. godine napravljen je pomak, došli smo čak do toga da pojedine firme počinju da shvataju da je lepo imati edukovane zaposlene. Napolju je to normalno, a ovde još nema te svesti, taj broj je i dalje mali. Sa druge strane, ima ljudi koji nisu poslovno vezani za vina, ali su završili sva tri nivoa jer im je to postao hobi u kom uživaju.
Ovde još ne postoji svest da širenjem komunikacije i edukacije o vinima svi dobijaju – i potrošači i proizvođači, ugostitelji, distributeri... Edukovana publika vodi do toga da se kupuju raznovrsnija vina, i da se kupuju više i češće. Edukovana publika je uslov da tržište zaživi u punoj snazi. Zato Belgrade Wien School organizuje i tailor made programe za različite potrebe klijenata.
Kako ocenjujete ponudu vina u vinotekama i ugostiteljskim objektima u Beogradu?
Ako posmatram sa pozicije direktora vinarije Podrum Vukoje za Srbiju, tržište napreduje u ponudi i po kvalitetu izbora vina i po potrošačima, jer danas se svakako pije više vina nego pre 20 godina. Sa druge strane imamo nekoliko kočnica. Pre svega kupovnu moć koja je takva da se najviše vina proda u velikim marketima, jer od 700 dinara može da se nađe nešto što je pristojno. Druga kočnica je edukacija. Potrošači se ne osećaju komforno kad naručuju vina pa piju uvek isto, nesigurni su i ne žele da rizikuju. Kod nas ljudi piju ili jeftina ili ultraskupa vina. Srednji segment ostaje nepokriven. Da se razumemo, uvek će najjeftiniji segment biti najpodavaniji. Tako je i kada odete u unutrašnjost Francuske, oni piju najjeftinije lokalno vino, nešto što se pravi u u komšiluku za četiri do pet evra, i oni to piju čitav život. Vintage šampanjac ili neku prestižnu bocu Francuz će popiti jednom ili dva puta godišnje - za Božić ili neki specijalnu priliku, i to je opet nešto između 50 i 100 evra. Čini mi se da mi ovde preskačemo te etape, ali ovo je novo tržište, ne u smislu da nemamo vinsku tradiciju nego da publika i dalje stasava, ima dosta potencijala, ali - edukacija pre svega!
Prema vašem mišljenju, koje su to sorte ili stilovi vina gde se domaći vinari najbolje snalaze? Šta su naši aduti kada je reč o vinima?
Možda ću biti malo pristrasan pošto radim za vinariju Vukoje, ali mislim da vranac kao sorta ima najveći potencijal. U tom delu Hercegovine on daje fenomenalne rezultate i to vidimo po karakteristikama i dugovečnosti vina koja su i posle niza godina u dobroj kondiciji. Italijani u regiji Abruco sade vranac jer se pokazalo da može da uspe i u veoma toplim oblastima, a da zadrži sve od svežine, kiselina i da daje vrlo kompleksna vina. Voleo bih da prokupac bude čist prokupac i da ga niko više ne kupažira, da se od njega napravi brend kakav on stvarno i treba da bude - lagano crveno vino. Takva vina tržište ne prihvata baš najbolje, a razlog opet leži u slaboj edukaciji potrošača.
Šta biste preporučili našim čitaocima da piju u ovu ranu jesen?
Probajte vranac, sorta zaslužuje veću pažnju i popularnost. Krivo mi je da stranci više uživaju u našim sortama nego mi sami. I, naravno, čitajte što više o vinima!
Gotovo deset godina vodite školu vina Belgrade Wine School. Ko su vaši polaznici i šta oni tu mogu da nauče?
Belgrade Wine School ima zvaničnu licencu WSET međunarodnog programa koji postoji u više od 75 zemalja i ima više od 800 edukativnih centara kao što je Belgrade Wine School. Imamo tri nivoa eduakcije za različite nivoe znanja. Na početnom nivou uče se osnovne stvari o vinima, a profil ljudi je šarenolik, od starijih gospođa kojima su deca uplatila edukaciju da se zabave, do mladih ljudi koji žele da nauče o vinima. Program je standardizovan i isti svuda u svetu Ono što WSET radi savršeno jeste da kalibrira nivo znanja po stepenu edukacije. Na početnom nivou bićemo vrlo daleko od toga da pričamo o nekoj naprednoj senzorici, problemima ili kvalitetima u vinu. Koncept je uvek isti, počinjemo sa dve bobice grožđa jer se sva nauka o vinima nalazi u njima, na početku i na kraju. Polaznici prvo oljušte bobicu crnog grožđa, vide gde se nalazi pigmentacija, osete tanine i trpkost, a u samoj bobici osete slast, kiseline i to je ono što je u čaši. Tako ulazimo u upoznavanje četiri glavne bele i četiri glavne crne sorte. Degustiramo tipična vina određenih sorti kako bi polaznici mogli da prepoznaju određeni stil. Nivo 2 i 3 pohađaju ljudi iz sveta vina, kojima je to posao i treba im dokaz da poseduju određeni nivo znanja koji je priznat svuda u svetu i često se traži pri zapošljavanju. Ispit za treći nivo WSET je veoma ozbiljan, ceo kurs i sve knjige i završni ispit su na engleskom jeziku. Polaznici probaju više od 80 vina iz celog sveta, a kroz degustacije prolazimo ono što su polaznici imali da pročitaju pre početka kursa. Od početka godine 120 studenata je upisalo Belgrade Wine School što je rekord od kad škola postoji.
Koliko su se vinska kultura i uopšte znanje o vinima promenilo za ovih desetak godina?
Vinska kultura se mnogo promenila, te 2016. godine kada sam pokretao školu bilo je teško uopšte objasniti ljudima da postoji vinska edukacija. Već 2019. i 2020. godine napravljen je pomak, došli smo čak do toga da pojedine firme počinju da shvataju da je lepo imati edukovane zaposlene. Napolju je to normalno, a ovde još nema te svesti, taj broj je i dalje mali. Sa druge strane, ima ljudi koji nisu poslovno vezani za vina, ali su završili sva tri nivoa jer im je to postao hobi u kom uživaju.
Ovde još ne postoji svest da širenjem komunikacije i edukacije o vinima svi dobijaju – i potrošači i proizvođači, ugostitelji, distributeri... Edukovana publika vodi do toga da se kupuju raznovrsnija vina, i da se kupuju više i češće. Edukovana publika je uslov da tržište zaživi u punoj snazi. Zato Belgrade Wien School organizuje i tailor made programe za različite potrebe klijenata.
Kako ocenjujete ponudu vina u vinotekama i ugostiteljskim objektima u Beogradu?
Ako posmatram sa pozicije direktora vinarije Podrum Vukoje za Srbiju, tržište napreduje u ponudi i po kvalitetu izbora vina i po potrošačima, jer danas se svakako pije više vina nego pre 20 godina. Sa druge strane imamo nekoliko kočnica. Pre svega kupovnu moć koja je takva da se najviše vina proda u velikim marketima, jer od 700 dinara može da se nađe nešto što je pristojno. Druga kočnica je edukacija. Potrošači se ne osećaju komforno kad naručuju vina pa piju uvek isto, nesigurni su i ne žele da rizikuju. Kod nas ljudi piju ili jeftina ili ultraskupa vina. Srednji segment ostaje nepokriven. Da se razumemo, uvek će najjeftiniji segment biti najpodavaniji. Tako je i kada odete u unutrašnjost Francuske, oni piju najjeftinije lokalno vino, nešto što se pravi u u komšiluku za četiri do pet evra, i oni to piju čitav život. Vintage šampanjac ili neku prestižnu bocu Francuz će popiti jednom ili dva puta godišnje - za Božić ili neki specijalnu priliku, i to je opet nešto između 50 i 100 evra. Čini mi se da mi ovde preskačemo te etape, ali ovo je novo tržište, ne u smislu da nemamo vinsku tradiciju nego da publika i dalje stasava, ima dosta potencijala, ali - edukacija pre svega!
Prema vašem mišljenju, koje su to sorte ili stilovi vina gde se domaći vinari najbolje snalaze? Šta su naši aduti kada je reč o vinima?
Možda ću biti malo pristrasan pošto radim za vinariju Vukoje, ali mislim da vranac kao sorta ima najveći potencijal. U tom delu Hercegovine on daje fenomenalne rezultate i to vidimo po karakteristikama i dugovečnosti vina koja su i posle niza godina u dobroj kondiciji. Italijani u regiji Abruco sade vranac jer se pokazalo da može da uspe i u veoma toplim oblastima, a da zadrži sve od svežine, kiselina i da daje vrlo kompleksna vina. Voleo bih da prokupac bude čist prokupac i da ga niko više ne kupažira, da se od njega napravi brend kakav on stvarno i treba da bude - lagano crveno vino. Takva vina tržište ne prihvata baš najbolje, a razlog opet leži u slaboj edukaciji potrošača.
Šta biste preporučili našim čitaocima da piju u ovu ranu jesen?
Probajte vranac, sorta zaslužuje veću pažnju i popularnost. Krivo mi je da stranci više uživaju u našim sortama nego mi sami. I, naravno, čitajte što više o vinima!
