18.08.2026.
Automatska vrata koja rade na ljubav
Kolumna: Jovan Nikolić Njegovan, ugostitelj, Sokače i Nucleus, Novi Sad
Ne počinje vreme sa nama, uverava me, po ko zna koji put, Nikola Duknić na ulazu u njegov ugostiteljski porodični habitat.
Nije to bio običan ulazak, čim ovako otvaram tekst.
Braon PVC vrata sa neprovidnim refleks-staklom, na kojima pored poneke nalepnice Gault & Millau piše „Vuci“, za onu cev duž celog krila hvata se svojom malom šakom moj jednogodišnji sin Lazar.
Nedovoljno jako ih vuče i ne uspeva, gleda me tugaljivo, a ja ga bodrim da pokuša ponovo. Ne znam da li me razume, ali pokušava, pa na moj prepad uspeva. Skačem ka njemu jer znam da su sa druge strane šest stepenika koji vode nadole.
Ali sa druge strane stoji Nikola, koji slavi Lazarovu snagu, spušta šaku, baca mu „petaka“. Upoznaju se sa osmesima na licu, Lazar me ponosno gleda. Uzimam ga u ruke, javljam se Nikoli i ulazimo u veliki JB.
Nikola je Lazarovim potezom polako, obazrivo i neprimetno otvorio vrata i učinio jednu bebu velikom, jakom i bitnim gostom. Postavio dobru energiju, kupio nam par sati sedenja u raspoloženju, jer je doček najvažniji. Uverio me je u to da je ugostitelj za sva vremena, Lazarova vremena.
Od vremena rada na pravljenju restorana 2002. godine sa svojim ocem, do danas, kada svesno ili nesvesno na ulazu „kupuje“ gosta od godinu i po dana. To nije više ni znanje ni iskustvo, nego osećaj. To se ne uči, to se živi.
Uspevam da sakrijem tu impresiju, kako bi nam ostala tema za razgovor, a i da ne bih zvučao trivijalno.
Pitam ga:
„Nikad te nisam pitao, šta znači JB?“
Kaže:
„Južni bulevar.“
Smejemo se.
Jako gladni, jer smo tog prvog lepog dana 2026. pre planiranog ručka bili u poseti zoološkom vrtu, sedamo, dobijamo prejednostavno dizajniran jelovnik i kartu pića u jednom A5 formatu i kožnom povezu, na kom je, ko zna kada, utisnuto „Pivnica JB“.
Reč pivnica me buni jer imaju i stolnjak i nadstoljnjak, hanglu i sa čašama kuvertiranih svih šest stolova. Pomislih: pa ne bih želeo iznova i iznova da se vraćam u pivnicu, nego su oni premašili inicijalnu ideju o pružanju ugostiteljske usluge, a iskrenošću u radu prevazišli sami sebe, te nisu uspeli da ostanu pivnica kao što su zamislili - postali su kult u pojedinim krugovima.
Čitam - imaju oko 40 etiketa vina iz regiona i sveta. Šok.
Nisam skeptik, ali šest godina je prošlo od moje poslednje posete. Logično je da 99 posto neću jesti ono zbog čega sam ih svima prepričavao, ali ako ne pitam - nisam pitao. Sklanjam jelovnik, Nikola je svakako tu i ulazimo u dijalog oko hrane.
„Nidžo, supruga, Lazar i ja bismo da delimo od svega po malo, a pre toga bismo pojeli po jednu teleću čorbicu. A nakon toga znam i šta bih jeo, al’ ne znam je’l i dalje imate to? Reč je o onoj guščijoj džigerici, spanaću, prasećem carskom mesu, gurmanskoj pljeskavici…“
„Kako da ne, sve to imamo, a imamo i jelo dana. Danas imamo musaku sa tikvicama. Za mališu, ako želite, može i pola porcije.“
„Ooo pa sjajno“, mislim se gde bih ikad naišao na musaku sa tikvicama, ako je ne poručim od nekog ženskog člana porodice ili sam ne napravim.
Nakon kremaste teleće čorbe sa povrćem stiže guščija džigerica (po prosečnoj restoranskoj ceni, iako je premium proizvod), znatno veće gramaže, u sopstvenoj masti. Perfektno pečena, zlatnom bojom zatvorena spolja, a kremasta iznutra. Prepečeni hleb ne zna da li će prvo u mast ili će na njega da se maže topli foie gras. Svinjski stomačić, dobro mariniran i začinjen, tanko sečen (oko 1,5 cm), pecnut na ćumuru, iznutra mekan, spolja slan i hrskav.
Spanać! Spanać je pripremljen kao varivo, ali najtačnije moguće. U kremastom okruženju bogate mlečne strukture i arome belog luka živi krupno sečen spanać, koji krcka pod zubima - ali ne od toga što nije dobro opran, nego vrvi od zdravlja i gvožđa. Pomislih: „Gde ga na Južnom bulevaru gajiš, Nikola?“
Pljeskavicu sam izazvao na sočnost. Isekao parče, stisnuo ga viljuškom odozgo i plima sokova iz nje je nadošla preko viljuške. Ukus perfektan, ne prejak, ne oblaže nepce, nego traži još.
Hrskava i perfektno začinjena zelena salata je umivala receptore ukusa, a Lazar je u svojoj stolici u miru izuživao svoju musaku, koja je u apsolutnom ispunila kućne standarde zdrave hrane za decu.
Desertirali smo sa TULUMBOM i keks-tortom. Tulumba je velikim slovima napisana, jer bih o njoj pisao još jedan ovoliki tekst.
Ovaj ugostiteljski dom je nastajao, gradio se, ukopavao, širio. Sve je uredno, na svom mestu i čisto, a komentar moje supruge Sanje nakon povratka iz urednog toaleta bio je da odavno nije bila u restoranu iz čije kuhinje ne izlaze pomešani mirisi, već prelepo miriše dobra hrana.ž
Pišem o JB-u, ne kačim na mreže, jer pored toga što to ne radim, želim da podelim impresije sa ljudima koji čitaju pisanu reč. I baš ti ljudi treba da posete ovo prepoznato, malo poznato, svakovremensko mesto.
Za one koji ne znaju, ne tražite reklamu pored puta, nego sa desne strane, kod broja 144, ispod tržnog centra male privrede, primetite gužvu na parkingu, zabodite se negde u okolini, prođite između kola do trotoara, potražite mali izlog od braon PVC stolarije i refleks-stakala, sa natpisom JB.
Otvorite vrata, osetite se moćno baš kao moj sin Lazar, jer Nikola je sa druge strane, oseća ono što radi i nećete verovati – ugošćava jer je UGOSTITELJ.
Nije to bio običan ulazak, čim ovako otvaram tekst.
Braon PVC vrata sa neprovidnim refleks-staklom, na kojima pored poneke nalepnice Gault & Millau piše „Vuci“, za onu cev duž celog krila hvata se svojom malom šakom moj jednogodišnji sin Lazar.
Nedovoljno jako ih vuče i ne uspeva, gleda me tugaljivo, a ja ga bodrim da pokuša ponovo. Ne znam da li me razume, ali pokušava, pa na moj prepad uspeva. Skačem ka njemu jer znam da su sa druge strane šest stepenika koji vode nadole.
Ali sa druge strane stoji Nikola, koji slavi Lazarovu snagu, spušta šaku, baca mu „petaka“. Upoznaju se sa osmesima na licu, Lazar me ponosno gleda. Uzimam ga u ruke, javljam se Nikoli i ulazimo u veliki JB.
Nikola je Lazarovim potezom polako, obazrivo i neprimetno otvorio vrata i učinio jednu bebu velikom, jakom i bitnim gostom. Postavio dobru energiju, kupio nam par sati sedenja u raspoloženju, jer je doček najvažniji. Uverio me je u to da je ugostitelj za sva vremena, Lazarova vremena.
Od vremena rada na pravljenju restorana 2002. godine sa svojim ocem, do danas, kada svesno ili nesvesno na ulazu „kupuje“ gosta od godinu i po dana. To nije više ni znanje ni iskustvo, nego osećaj. To se ne uči, to se živi.
Uspevam da sakrijem tu impresiju, kako bi nam ostala tema za razgovor, a i da ne bih zvučao trivijalno.
Pitam ga:
„Nikad te nisam pitao, šta znači JB?“
Kaže:
„Južni bulevar.“
Smejemo se.
Jako gladni, jer smo tog prvog lepog dana 2026. pre planiranog ručka bili u poseti zoološkom vrtu, sedamo, dobijamo prejednostavno dizajniran jelovnik i kartu pića u jednom A5 formatu i kožnom povezu, na kom je, ko zna kada, utisnuto „Pivnica JB“.
Reč pivnica me buni jer imaju i stolnjak i nadstoljnjak, hanglu i sa čašama kuvertiranih svih šest stolova. Pomislih: pa ne bih želeo iznova i iznova da se vraćam u pivnicu, nego su oni premašili inicijalnu ideju o pružanju ugostiteljske usluge, a iskrenošću u radu prevazišli sami sebe, te nisu uspeli da ostanu pivnica kao što su zamislili - postali su kult u pojedinim krugovima.
Čitam - imaju oko 40 etiketa vina iz regiona i sveta. Šok.
Nisam skeptik, ali šest godina je prošlo od moje poslednje posete. Logično je da 99 posto neću jesti ono zbog čega sam ih svima prepričavao, ali ako ne pitam - nisam pitao. Sklanjam jelovnik, Nikola je svakako tu i ulazimo u dijalog oko hrane.
„Nidžo, supruga, Lazar i ja bismo da delimo od svega po malo, a pre toga bismo pojeli po jednu teleću čorbicu. A nakon toga znam i šta bih jeo, al’ ne znam je’l i dalje imate to? Reč je o onoj guščijoj džigerici, spanaću, prasećem carskom mesu, gurmanskoj pljeskavici…“
„Kako da ne, sve to imamo, a imamo i jelo dana. Danas imamo musaku sa tikvicama. Za mališu, ako želite, može i pola porcije.“
„Ooo pa sjajno“, mislim se gde bih ikad naišao na musaku sa tikvicama, ako je ne poručim od nekog ženskog člana porodice ili sam ne napravim.
Nakon kremaste teleće čorbe sa povrćem stiže guščija džigerica (po prosečnoj restoranskoj ceni, iako je premium proizvod), znatno veće gramaže, u sopstvenoj masti. Perfektno pečena, zlatnom bojom zatvorena spolja, a kremasta iznutra. Prepečeni hleb ne zna da li će prvo u mast ili će na njega da se maže topli foie gras. Svinjski stomačić, dobro mariniran i začinjen, tanko sečen (oko 1,5 cm), pecnut na ćumuru, iznutra mekan, spolja slan i hrskav.
Spanać! Spanać je pripremljen kao varivo, ali najtačnije moguće. U kremastom okruženju bogate mlečne strukture i arome belog luka živi krupno sečen spanać, koji krcka pod zubima - ali ne od toga što nije dobro opran, nego vrvi od zdravlja i gvožđa. Pomislih: „Gde ga na Južnom bulevaru gajiš, Nikola?“
Pljeskavicu sam izazvao na sočnost. Isekao parče, stisnuo ga viljuškom odozgo i plima sokova iz nje je nadošla preko viljuške. Ukus perfektan, ne prejak, ne oblaže nepce, nego traži još.
Hrskava i perfektno začinjena zelena salata je umivala receptore ukusa, a Lazar je u svojoj stolici u miru izuživao svoju musaku, koja je u apsolutnom ispunila kućne standarde zdrave hrane za decu.
Desertirali smo sa TULUMBOM i keks-tortom. Tulumba je velikim slovima napisana, jer bih o njoj pisao još jedan ovoliki tekst.
Ovaj ugostiteljski dom je nastajao, gradio se, ukopavao, širio. Sve je uredno, na svom mestu i čisto, a komentar moje supruge Sanje nakon povratka iz urednog toaleta bio je da odavno nije bila u restoranu iz čije kuhinje ne izlaze pomešani mirisi, već prelepo miriše dobra hrana.ž
Pišem o JB-u, ne kačim na mreže, jer pored toga što to ne radim, želim da podelim impresije sa ljudima koji čitaju pisanu reč. I baš ti ljudi treba da posete ovo prepoznato, malo poznato, svakovremensko mesto.
Za one koji ne znaju, ne tražite reklamu pored puta, nego sa desne strane, kod broja 144, ispod tržnog centra male privrede, primetite gužvu na parkingu, zabodite se negde u okolini, prođite između kola do trotoara, potražite mali izlog od braon PVC stolarije i refleks-stakala, sa natpisom JB.
Otvorite vrata, osetite se moćno baš kao moj sin Lazar, jer Nikola je sa druge strane, oseća ono što radi i nećete verovati – ugošćava jer je UGOSTITELJ.
