12.01.2024.
Dom za koji nisam ni znao da mi nedostaje
Basista čuvenog benda Faith No More i tvorac brenda rakije Yebiga, Bili Guld, ekskluzivno za Outstanding Serbia by Vino & Fino govori o korenima svoje ljubavi prema Srbiji
foto: Fred Aube
Bili Guld, basista grupe Faith No More, veliki je zaljubljenik u srpsku rakiju, koju promoviše u Sjedinjenim Američkim Državama kao tvorac brenda rakije Yebiga, koja će se, sudeći po najavama iz SAD, uskoro naći i na tržištu naše zemlje. U kolumni koju je napisao za osmi broj magazina Outstanding Serbia by Vino & Fino, Guld piše o korenima svoje ljubavi prema Srbiji i njenom nacionalnom piću.
Outstanding Serbia by Vino & Fino nalazi se na svakom sedištu u avionima Air Serbia, na redovnim i čarter letovima, kao i u business lounge-u na Aerodromu Nikola Tesla. Takođe, magazin se besplatno distribuira i u restoranima, barovima i kafeima širom Srbije.
Srbija - tako krupna reč ovih dana, zar ne? Ona ima mnogo različitih značenja za različite ljude, ali se svi slažu da nema zemlje nalik njoj. Srbija za mene ima veliki lični i muzički značaj, a sve je počelo na koncertu u Budimpešti 1992. godine kada smo svirali kao predgrupa za Guns N’Roses. To je bio jedan od mojih prvih susreta sa Istočnom Evropom, koja je nedugo pre toga otvorila vrata za bendove sa Zapada. Rastući u Kaliforniji, imao sam vrlo malo susreta sa bilo čime što dolazi iz komunističkih zemalja. Ali, bio sam idealistični i pustolovni mladić, pa je sviranje u zemljama kao što je Mađarska obezbeđivalo izvanredne prilike za otkrivanje novih stvari.
Živo se sećam autobusa punih vrlo energičnih klinaca iz Bugarske, Makedonije i Srbije (tada Jugoslavije) od kojih su neki nosili domaću rakiju, kao i radoznalosti koju su mi probudili. Već tada sam znao da ću jednog dana posetiti mesta iz kojih dolaze ti fanovi, i ta želja me vodi već trideset godina.
Koncert je, naravno, bio čudesan. Istorijski, čak. Za mene, to je bila prekretnica. Čak i u to vreme, osećao sam da je to preteča još većih stvari. Te godine, Faith No More svirao je i u Sloveniji i Hrvatskoj, ali moja želja za ozbiljnijim istraživanjem nije se ostvarila do 1996. godine, kada mi je neko poklonio stari automobil iz Istočne Nemačke. Stvari su tako postale ozbiljne, i iskoristio sam tu priliku do kraja, pošavši na road trip, posetivši Jugoslaviju, Kosovo, Makedoniju, Albaniju i Bosnu. Svuda je bilo drugačije i sjajno. Celo putovanje trajalo je oko mesec dana i izmenilo mi je život. Mislim da mogu da kažem da je boravak u Srbiji ostavio najsnažniji utisak.
Jugoslavija je rane 1996. bila teško mesto za život. Sam prelazak granice bio je intenzivno iskustvo a kada smo ušli videli smo uličnu rasvetu koja je jedva radila i ulice i zgrade odavno zrele za popravku. Benzin se prodavao u plastičnim bocama, iz gepeka, a policija je pretresala sve što mrda. Osećala se posvemašnja nemaština i, iskreno, uznemirio me je opšti nedostatak bezbednosti, sve je to bilo nepoznato i vrlo izazovno. Srećom, taj osećaj nije dugo potrajao. Ispod te pomalo zlokobne spoljašnjosti, Beograd je umeo da uživa u životu: barovi su radili po celu noć i noćni život bio je ispunjen izuzetno toplim i srdačnim ljudima koji, za razliku od ljudi u Kaliforniji, nemaju strpljenja za budale.
Tu sam čuo muziku i ritmove koji su za mene bili potpuno novi ali i čudno poznati. Jeo sam hranu koja mi je potpuno odgovarala, i bilo mi je jasno da su sve te lepe stvari nusproizvodi duge i istrajne istorije i tradicije. Nisam bio naviknut na život tako opterećen tradicijom, ali sam ga prigrlio. Na jednom ekstremno primitivnom nivou, nešto je kliknulo u meni. Pronašao sam dom za koji nisam ni znao da mi nedostaje.
Da skratim priču, tokom godina sam se iznova vraćao u Srbiju, i svaki put učio nešto novo i moj pogled na stvari se razvijao. Što duže je to trajalo, to je dublji bio jaz koji me je delio od ljudi kod kuće. Osećao sam se gotovo kao da se moj život sastoji od dve paralelne stvarnosti koje su se retko ukrštale. Naravno, nisam bio jedini koji se tako osećao, i, kao što sam naučio od mojih američkih prijatelja sa Balkana, rakija je izvanredan način da se premoste razlike. Prva ozbiljna rakija koju sam probao u Srbiji ostavila je, kao i većina drugih stvari, veoma jak utisak. Bila je krajnje originalna ali i čudno poznata, jednostavna ali elegantna, donosila je utehu i bilo je jasno da je duboko ukorenjena u vreme i mesto, istoriju i baštinu. Jedna konkretna šljivovica, koju je pravio rođak mog prijatelja Slavka, bila je tako...srpska, u nedostatku bolje reči. Nikada neću zaboraviti mesto na kome sam je prvi put probao, niti osećaj razumevanja da je ta rakija pun izraz Srbije. Kasnije, rakija je postala moje sidro, oruđe koje je čuvalo Balkan u meni tokom boravka kod kuće – ili barem dok je ne popijem. Tokom dvadeset godina posećivao sam bivšu Jugoslaviju, punio putne kofere rakijom i donosio je kući, da je pijem u posebnim prilikama.
Decenije su prošle, promenili su se i moda i političke prilike, ali dublji delovi balkanske kulture ostali su isti. Nove generacije u još većoj meri poštuju tradicionalnu hranu i piće. I sve je to bilo potpuno nepoznato mejnstrim Americi. Nalazim uvrnutu ironiju u činjenici da tle na kome se rodilo sedamnaest rimskih careva nije zastupljeno u medijima, ako izuzmemo vesti o političkim nemirima. To je besmisleno i Amerikanci su na gubitku zbog toga. Možemo imati sav novac na svetu i četiri miliona vrsta mineralne vode, tekile sa pričama o poreklu koje su napisale najbolje marketinške firme, ali, kada je naše društveno iskustvo u pitanju, mi smo još deca. Živimo u kulturnom okruženju baziranom na mitovima starim jedva jedan vek. Sami sebi dugujemo da ponovo otkrijemo ono što su naše pradede i prababe znale: dubinu koju donosi život u kulturi sa jakim korenima.
Danas u Srbiju putujem dva puta godišnje. I dalje pakujem rakiju u putne kofere, ali je i izvozim na paletama, u nadi da ću moći da dublje povežem balkanski i američki način života. To je za mene više od biznisa. Teško mi je i da opišem kako se osećam kada blaziranog njujorškog barmena uputim u šljivovicu, piće staro stotinama godina, i vidim iznenađenje na njegovom licu. Velika je nagrada za mene to što doseljenicima iz Istočne Evrope donosim voljeni ukus doma. A još više od toga, to vidim kao put ka mnogim drugim kulturnim razmenama, od muzike i filmova do knjiga i hrane...ukratko, ka svemu što životu daje kvalitet i donosi bolje razumevanje među narodima. To je idealistički, uzvišeni cilj, ali me je idealizam i doveo dovde. I na kraju krajeva, znam da je to moguće jer se meni već dogodilo.
Outstanding Serbia by Vino & Fino nalazi se na svakom sedištu u avionima Air Serbia, na redovnim i čarter letovima, kao i u business lounge-u na Aerodromu Nikola Tesla. Takođe, magazin se besplatno distribuira i u restoranima, barovima i kafeima širom Srbije.
Srbija - tako krupna reč ovih dana, zar ne? Ona ima mnogo različitih značenja za različite ljude, ali se svi slažu da nema zemlje nalik njoj. Srbija za mene ima veliki lični i muzički značaj, a sve je počelo na koncertu u Budimpešti 1992. godine kada smo svirali kao predgrupa za Guns N’Roses. To je bio jedan od mojih prvih susreta sa Istočnom Evropom, koja je nedugo pre toga otvorila vrata za bendove sa Zapada. Rastući u Kaliforniji, imao sam vrlo malo susreta sa bilo čime što dolazi iz komunističkih zemalja. Ali, bio sam idealistični i pustolovni mladić, pa je sviranje u zemljama kao što je Mađarska obezbeđivalo izvanredne prilike za otkrivanje novih stvari.
Živo se sećam autobusa punih vrlo energičnih klinaca iz Bugarske, Makedonije i Srbije (tada Jugoslavije) od kojih su neki nosili domaću rakiju, kao i radoznalosti koju su mi probudili. Već tada sam znao da ću jednog dana posetiti mesta iz kojih dolaze ti fanovi, i ta želja me vodi već trideset godina.
Koncert je, naravno, bio čudesan. Istorijski, čak. Za mene, to je bila prekretnica. Čak i u to vreme, osećao sam da je to preteča još većih stvari. Te godine, Faith No More svirao je i u Sloveniji i Hrvatskoj, ali moja želja za ozbiljnijim istraživanjem nije se ostvarila do 1996. godine, kada mi je neko poklonio stari automobil iz Istočne Nemačke. Stvari su tako postale ozbiljne, i iskoristio sam tu priliku do kraja, pošavši na road trip, posetivši Jugoslaviju, Kosovo, Makedoniju, Albaniju i Bosnu. Svuda je bilo drugačije i sjajno. Celo putovanje trajalo je oko mesec dana i izmenilo mi je život. Mislim da mogu da kažem da je boravak u Srbiji ostavio najsnažniji utisak.
Jugoslavija je rane 1996. bila teško mesto za život. Sam prelazak granice bio je intenzivno iskustvo a kada smo ušli videli smo uličnu rasvetu koja je jedva radila i ulice i zgrade odavno zrele za popravku. Benzin se prodavao u plastičnim bocama, iz gepeka, a policija je pretresala sve što mrda. Osećala se posvemašnja nemaština i, iskreno, uznemirio me je opšti nedostatak bezbednosti, sve je to bilo nepoznato i vrlo izazovno. Srećom, taj osećaj nije dugo potrajao. Ispod te pomalo zlokobne spoljašnjosti, Beograd je umeo da uživa u životu: barovi su radili po celu noć i noćni život bio je ispunjen izuzetno toplim i srdačnim ljudima koji, za razliku od ljudi u Kaliforniji, nemaju strpljenja za budale.
Tu sam čuo muziku i ritmove koji su za mene bili potpuno novi ali i čudno poznati. Jeo sam hranu koja mi je potpuno odgovarala, i bilo mi je jasno da su sve te lepe stvari nusproizvodi duge i istrajne istorije i tradicije. Nisam bio naviknut na život tako opterećen tradicijom, ali sam ga prigrlio. Na jednom ekstremno primitivnom nivou, nešto je kliknulo u meni. Pronašao sam dom za koji nisam ni znao da mi nedostaje.
Da skratim priču, tokom godina sam se iznova vraćao u Srbiju, i svaki put učio nešto novo i moj pogled na stvari se razvijao. Što duže je to trajalo, to je dublji bio jaz koji me je delio od ljudi kod kuće. Osećao sam se gotovo kao da se moj život sastoji od dve paralelne stvarnosti koje su se retko ukrštale. Naravno, nisam bio jedini koji se tako osećao, i, kao što sam naučio od mojih američkih prijatelja sa Balkana, rakija je izvanredan način da se premoste razlike. Prva ozbiljna rakija koju sam probao u Srbiji ostavila je, kao i većina drugih stvari, veoma jak utisak. Bila je krajnje originalna ali i čudno poznata, jednostavna ali elegantna, donosila je utehu i bilo je jasno da je duboko ukorenjena u vreme i mesto, istoriju i baštinu. Jedna konkretna šljivovica, koju je pravio rođak mog prijatelja Slavka, bila je tako...srpska, u nedostatku bolje reči. Nikada neću zaboraviti mesto na kome sam je prvi put probao, niti osećaj razumevanja da je ta rakija pun izraz Srbije. Kasnije, rakija je postala moje sidro, oruđe koje je čuvalo Balkan u meni tokom boravka kod kuće – ili barem dok je ne popijem. Tokom dvadeset godina posećivao sam bivšu Jugoslaviju, punio putne kofere rakijom i donosio je kući, da je pijem u posebnim prilikama.
Decenije su prošle, promenili su se i moda i političke prilike, ali dublji delovi balkanske kulture ostali su isti. Nove generacije u još većoj meri poštuju tradicionalnu hranu i piće. I sve je to bilo potpuno nepoznato mejnstrim Americi. Nalazim uvrnutu ironiju u činjenici da tle na kome se rodilo sedamnaest rimskih careva nije zastupljeno u medijima, ako izuzmemo vesti o političkim nemirima. To je besmisleno i Amerikanci su na gubitku zbog toga. Možemo imati sav novac na svetu i četiri miliona vrsta mineralne vode, tekile sa pričama o poreklu koje su napisale najbolje marketinške firme, ali, kada je naše društveno iskustvo u pitanju, mi smo još deca. Živimo u kulturnom okruženju baziranom na mitovima starim jedva jedan vek. Sami sebi dugujemo da ponovo otkrijemo ono što su naše pradede i prababe znale: dubinu koju donosi život u kulturi sa jakim korenima.
Danas u Srbiju putujem dva puta godišnje. I dalje pakujem rakiju u putne kofere, ali je i izvozim na paletama, u nadi da ću moći da dublje povežem balkanski i američki način života. To je za mene više od biznisa. Teško mi je i da opišem kako se osećam kada blaziranog njujorškog barmena uputim u šljivovicu, piće staro stotinama godina, i vidim iznenađenje na njegovom licu. Velika je nagrada za mene to što doseljenicima iz Istočne Evrope donosim voljeni ukus doma. A još više od toga, to vidim kao put ka mnogim drugim kulturnim razmenama, od muzike i filmova do knjiga i hrane...ukratko, ka svemu što životu daje kvalitet i donosi bolje razumevanje među narodima. To je idealistički, uzvišeni cilj, ali me je idealizam i doveo dovde. I na kraju krajeva, znam da je to moguće jer se meni već dogodilo.
