Naš čovek u Americi

Pre skoro trideset godina otišao je iz sela Brezovica, ispod Rudnika, u veliku Ameriku, obećavši sebi jednu stvar - da će uspeti. Krenuo je od običnih poslova i vremenom postao ozbiljan poslovni čovek, vezan za pozicije u samom vrhu najvećih svetskih distributivnih kompanija i za vinariju Daou iz Paso Roblesa, koja je prodata kompaniji Treasury Wine Estates dok je on bio jedan od njenih čelnih ljudi. Nebojša Lukić Neb, čovek koji je ostvario američki san i nekoliko puta bio na pravom mestu u pravo vreme, radio vredno i uporno, verovao u sebe i nije prihvatao „ne“ kao odgovor - danas ima sasvim druge planove, uglavnom vezane za Srbiju, iz koje je davno otišao, ali koju nikada nije zaboravio.

Njegov nadimak je Neb – sam sebi ga je dao po dolasku u Ameriku, da bi ga ljudi lakše oslovljavali, a kako danas kaže, to je bila greška. Ljudi i danas greše i zovu ga Ned, Zed, Ben – samo ne i Neb

- U stvari, trebalo je da to bude Neš. Moji najbliži saradnici su mi grešili ime, ali meni to nije smetalo, sve dok su prodavali brendove koje smo zastupali - kaže Nebojša.

Vinski svet u Srbiji upoznao ga je kao čoveka na čiju je inicijativu, i u čijem je društvu, Džejms Sakling doputovao u Srbiju. Zato smo ovaj razgovor i počeli od kraja - zanimalo nas je kako je Neb postao Saklingov prijatelj i kako ga je ubedio da dođe u Srbiju.

- Kada sam radio za vinariju Daou, dobili smo poziv da prisustvujemo Saklingovom događaju Great Wines World Asia. S obzirom na to da dolazim iz Srbije, asocijacija je bila Đoković, tenis... Kako sam i sam lud za tenisom i bukvalno nigde ne putujem bez reketa i patika, pozvan sam da se pridružim teniskom meču sa Saklingom, koji je takođe pasionirani igrač. Upoznali smo se na toj partiji tenisa i tu se javila ideja. Posle skoro godinu dana, početkom 2024, usudio sam se da ga pitam da li bi došao u Srbiju. Odmah je rekao da je to dobra ideja i na tome se završilo. Kao prodavac, naučio sam iz iskustva da čovek mora da oseti kada da stvari „gura“, a kada treba da se povuče. To je umetnost prodaje koju sam primenio i ovde - pustio sam da se stvari same dese. Krajem prošle godine Sakling mi je poslao mejl u kom me obaveštava da je odlučio da dođe u Srbiju; u mejl je uključio i Mladena Dragojlovića, kog je već imao priliku da upozna, i organizacija je krenula.

Da li je bio otvoren, kako je doživeo Srbiju, sa kojim utiscima je otišao?

- Otišao je potpuno oduševljen, počevši od gostoprimstva, ljudi, vina... Imao je jednu odličnu rečenicu: „Ova zemlja je ono što je Evropa zaboravila da bude!“ Hteo je da kaže da su ovde ljudi opušteni i radnim danima, da se uživa u životu bez rigidne discipline. To je za njega bilo otkrovenje. Drugo, obišao je mnogo vinarija, probao je skoro 250 vina, što je velika promocija Srbije kao vinske zemlje. Ja sam u vinskom poslu već tridesetak godina i pratim srpsku vinsku scenu. Pre samo petnaestak godina većina naših vina jednostavno nije bila dobra. Danas je to potpuno druga priča, vinari danas imaju znanje i strast, investiraju u proizvodnju vina, i rezultati su odlični.

Pored zadovoljstva koje oseća posle Saklingovog odlaska, Nebovi planovi u Srbiji tek počinju. Nasledivši porodično imanje, poželeo je da na njemu nešto stvori. Sve je zamišljeno ambiciozno, jer Neb prosto nije samo još jedan od ljudi koji na umu imaju poslovnu ideju.

- Nasledio sam porodično imanje od oca, čija je želja bila da se ono očuva unutar porodice. Najlakše je bilo da plaćam održavanje, međutim, to za mene nije bilo rešenje. Shvatio sam da će naša porodična priča sa mnom ili umreti ili nastaviti da živi. Počeo sam da osećam pritisak da moram nešto da uradim, da se oko toga napravi neka ekonomija, kako bi imanje nastavilo da živi na pravi način. Planiram da posadim vinograd i da vinarstvo bude osnovna delatnost, a razmišljam i o proizvodnji hrane – to je moj san. Zanima me i proizvodnja bačvi za starenje vina, ukratko - imam dosta planova.

Dakle, pre skoro 30 godina otišao je sa imanja, 1997. godine, u Ameriku, i sada se tu vraća, posle izuzetno uspešne karijere. Prisećajući se početka, koji je uvek težak, Neb kaže da ga je vodila neverovatna želja za uspehom.



- Da mi je neko tada rekao da glavom prođem kroz betonski zid, ja bih našao način da to uradim. Odrastao sam u porodici koja mi je davala sve što je mogla, ali nismo imali mnogo. Celog života sam bio željan, a odlazak u Ameriku mi je pokazao da ću uspeti ako budem vredno radio i ako budem najbolji u svom poslu. Amerika mi je tu baš legla. Na početku sam radio u jednoj kafeteriji, kada sam saznao da je restoranu Prego na Beverli Hilsu potreban asistent menadžera. Otišao sam na razgovor sa čovekom koji će mi kasnije postati dobar prijatelj - Andreom Bulom - i on mi je dao posao svog asistenta. Radili smo mnogo, i posle jednog napornog dana seli smo da se odmorimo, a on je poželeo čašu vina. Skočio sam da mu je donesem, a on me je ljutito vratio da sednem, prekorevši me da to nije moj posao: „Ti si menadžer, tako se ponašaj.“ Time me je naučio bitnu lekciju - da ne valja biti mikro-menadžer, nego menadžer, da bi kasnije postao vođa. Razlika između menadžera i vođe je velika. Vođa je čovek kog ljudi vole, kog će da slušaju i slede. Ne mora da im govori šta da rade, a oni ga neće razočarati - objašnjava Nebojša.

Andrea Bulo je kasnije postao vlasnik sopstvenog restorana u Malibuu, a Nebojša je preuzeo poziciju generalnog menadžera restorana Prego. Ipak, jednog dana, kada je hteo da preda porudžbinu svom prodavcu, slučajno ga je čuo kako telefonom govori da je to njegov poslednji radni dan. Nebojši su se odmah upalile lampice, pa je pozvao šefa kompanije Southern Wine & Spirits, koji je bio stalan gost restorana, i zakazao ručak u restoranu Mr. Chow u Los Anđelesu, gde je stvari odmah postavio vrlo jednostavno.

- Ako mi daš šansu, biću najbolji prodavac kog si ikad imao. A ako ne budem - u roku od šest meseci odlazim sam. Počeo sam da radim kao prodavac na Beverli Hilsu; to sam radio pet godina. Zatim sam dobio svoj tim, potom poziciju Vice Sales President za pet timova, da bih na kraju stigao do mesta generalnog direktora za Kaliforniju za HoReCa sektor - na tom sam poslu bio devet godina, pre nego što sam otišao u vinariju Daou - priseća se Lukić.

Iako je imao odličan posao i nije razmišljao da ga menja, Nebojša je opet bio na pravom mestu u pravo vreme. Jedna partija golfa okrenula je njegovu karijeru u drugom pravcu. Ispostavilo se da su se njemu i njegovom prijatelju na terenu pridružili njegov šef za celu Kaliforniju, Džef Brenan, i Džordž Daou, jedan od dvojice braće, vlasnika vinarije Daou iz Paso Roblesa.

- Džordž Daou mi je pružio ruku i na srpskom rekao: „Kako si?“ Na moje iznenađenje, objasnio mi je da je Libanac i da je upoznat sa različitim kulturama i jezicima. Na kraju te partije me je zagrlio i rekao: „Mi ćemo raditi zajedno.“ To je bila 2016. godina i od tada počinje naša poslovna veza, koja je bila prilično neformalna. Pozvao bi me s vremena na vreme i pitao me za neke poslovne odluke koje se tiču prodaje. Godinu-dve sam ga tako savetovao, da bi me jednog dana pozvao da prisustvujem sastanku sa njegovim menadžerima. Po završetku sastanka pitao me je, kao i obično, šta mislim o svemu. Odgovorio sam mu: „Treba ti mnogo pomoći.“ On je jednostavno bio preveliki autoritet i niko od njegovih zaposlenih nije mogao da mu kaže istinu – svi su mu povlađivali i posao je stagnirao. U stvari, mislim da sam i došao na tu poziciju zato što sam mu govorio istinu – to je bio najveći kvalitet našeg odnosa. Tada je i odlučio da me dovede u vinariju. Nisam to imao na umu, međutim, bio sam zaintrigiran, a on je bio uporan, i u martu 2019. godine prešao sam da radim za njih - priča Nebojša Lukić.

Od tada kreće renesansa ne samo vinarije Daou, već i čitave oblasti Paso Robles, koja dolazi na radar vinskih znalaca, a Daou postaje poznat po kaberneu Soul of Lion, koji ubrzo postaje jedan od najprepoznatljivijih američkih kabernea. Prodajni tim je od četvoro ljudi narastao na 62. U decembru 2023. godine Daou vinariju kupuje australijska kompanija Treasury Wine Estates, u čijem sastavu se nalazi i vinarija Penfolds. Nebojša je ostao tamo i radio je još dve i po godine kao predsednik prodaje i marketinga za sve njihove luksuzne brendove.



- Firma koja je kupila Daou vinariju imala je ukupno manje prodavaca nego što smo mi imali za jedan brend. To je funkcionisalo nenormalno dobro. Postoje stvari koje se dese jednom u mnogo godina. Mondavi je bio pionir Nape, uspeh vina Georges de Latour, vinarija Beringer Brothers - bilo je dosta takvih uspešnih priča. Ali ne verujem da će se uspon vinarije Daou u Paso Roblesu, i razvoj celog tog kraja, ponoviti za mnogo godina - kaže Neb.

Filozofija uspeha

Kad se osvrne iza sebe i pogleda svojih trideset godina u Americi, Nebojša kaže da su za uspeh potrebne tri stvari:

- Prva je glad, želja, strast - nazovimo to kako god. U mom slučaju je bila glad, ne fizička, nego u smislu da sam želeo sve. Kad sam shvatio da mogu da radim i da zarađujem, nisam se zaustavljao - uvek sam hteo više. Amerika je jedina zemlja na svetu za koju se vezuje reč san, američki san, kao metafora uspeha. Upravo to se meni desilo, i danas mi se dešava - imam divnu suprugu, troje divne dece, mnogo prijatelja. To sve računam u američki san. Čovek mora imati želju da uspe. Ako odlučiš da sediš pored telefona i budeš zaludan, tu nema uspeha. Tu glad čovek jednostavno mora da oseti u sebi. Druga stvar je sigurnost u sebe. Ona se vežba tako što ćeš raditi stvari koje su ti nove i nepoznate, izlazićeš iz svoje zone komfora i kroz te situacije pobeđivati svoje strahove i postajati sve sigurniji u sebe. Treća stvar je sreća - u svakoj kompaniji 33 odsto uspeha čini CEO, odnosno glavni menadžer, 33 odsto proizvod koji mora da bude dobar, i 33 odsto sreća – da čovek bude na pravom mestu u pravo vreme.

Nebojša još dodaje da se nikada nije predavao i da jednostavno nije prihvatao „ne“.

- Biti prodavac znači savladati umetnost prodaje, a to je psihologija - da osetiš čoveka, da znaš kada da pritisneš, a kada da popustiš. Kad te kupac istera iz restorana i dvadeset puta ti kaže ne, to je tek početak. Imao sam dosta situacija kada su mi mnogo puta rekli ne, a ja sam bio uporan. Na kraju su mi i najbolja prijateljstva u ovom poslu ostala baš od ljudi koji su mi mnogo puta rekli ne - u jednom trenutku su počeli da cene tu upornost, koju sam imao i dan-danas imam, posle toliko godina - smatra Nebojša.

Sada Nebojša uživa u plodovima svog uspeha i planira da više vremena provodi u Srbiji. To je i dug prema njegovom ocu, za kog kaže da je bio neverovatan čovek.

- Sećam se da je u nekom trenutku obnavljao to imanje, pa sam ga pitao čemu to. A on mi je rekao: „Ti ne razumeš. Meni štala ponovo miriše.“ Sada to razumem. Ja sam otišao iz Srbije zato što sam želeo da uspem u životu, a sada mi Srbija ponovo miriše. To valjda dolazi sa godinama – ovde mi je srce. Trideset godina sam van svoje zemlje i bez svoje porodice; ljudi koji su imigranti to mogu da razumeju. Ako meriš kroz finansije, naravno da je tamo više mogućnosti – Amerika je neverovatna zemlja i meni je pružila mnogo. Na tome sam zahvalan. Ali žal ostaje zato što je porodica - majka, otac i sestra - bila daleko. Prvih pet godina nisam mogao da dođem u Srbiju zbog papira, i sećam se da sam, kad god sam pričao s roditeljima, na njihovo pitanje „Kako si, sine?“ odgovarao „Super“, a kad bih spustio slušalicu - u meni pakao. Jedino sam sestri govorio istinu; njoj sam se jadao. U jednom trenutku je ocu rekla: „Ovo što on govori nije istina, nije mu lako, muči se...“ A tata je rekao: „Ti si mu najveći neprijatelj, ostavi ga nek se bori.“ I bio je totalno u pravu – da njega nije bilo, verovatno bih odustao. On je bio vođa, i jedno vino, kad ga budem flaširao, zvaće se „Vođa“, po njemu - zaključuje Nebojša svoju priču.