01.12.2022.
Autohtono blago Srbije
Intervju: prof. dr Slavica Todić, šef katedre za vinogradarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu
Prof. Dr Slavica Todić sa saradnicima iz zemlje i inostranstva radi na genetičkoj identifikaciji starih čokota i autohtonih sorti u Srbiji. Posle prve faze istraživanja, čiji su rezultati predstavljeni krajem septembra u Beogradu, sledi druga faza istraživanja koja će obuhvatiti celu teritoriju Srbije i sakupljanje većeg broja uzoraka starih čokota - potencijalno autohtonih sorti. Koliko je ovo značajan istraživački rad, profesorka Todić ilustruje činjenicom da Srbija svoj vinski identitet treba da gradi na autentičnosti i kvalitetu.
Kako je počela saradnja sa prof. Zapaterom i institutom u Riohi?
Profesora Hozea Zapatera i Havijara Ibanjeza upoznala sam u Crnoj Gori, kada su radili na molekularnoj karakterizaciji crnogorskog gen fonda vinove loze. Tada sam upoznala i Miodraga Grbića, profesora genomike na Univerzitetu Zapadni Ontario i već tada smo započeli priču oko genetičke identifikacije određenih starih čokota i autohtonih sorti u Srbiji. S druge strane, profesor Željko Tomanović sa Biološkog fakulteta u Beogradu u to vreme već sarađuje sa njima. U jednom trenutku Željko nas je sve okupio oko zajedničkog projekta koji je uveliko bio tema razgovora pri svakom našem susretu, Ministarstvo poljoprivrede je finansijski podržalo projekat i sve dalje se odvijalo sa lakoćom. Moram reći da sam veoma srećna što mi se pružila prilika da radim sa ljudima koji su izuzetni i svetski priznati stručnjaci u svojoj oblasti, pozitivni, skromni i puni istraživačkog entuzijazma.
Šta je vaša procena - koliko još ima starih vinograda na području Srbije koje tek treba istražiti?
U prvoj fazi istraživanja prikupljali smo materijal iz starih zasada iz Toplice, Župe, Šumadije, Negotinske Krajine i Vojvodine. Iskustva su pokazala da su usamljeni čokoti koji su preživeli krčenje starih vinograda i nalaze se na međama i ivicama šuma koje su zaposele površine starih vinograda najdragoceniji genetički materijal. Takvih situacija ima puno u Srbiji. Puno starih vinograda je iskrčeno, posebno u Župi i Toplici, čime je nepovratno izgubljen značajan deo germplazme vinove loze.
U ovoj prvoj fazi obavljena je inventarizacija relativno male površine. Prikupili smo 163 uzorka, izvršili njihovu molekularnu karakterizaciju i identifikovali 11 novih genotipova za koje se sa velikom verovatnoćom može reći da su autohtone sorte ovog područja.
Naš zadatak je da u nastavku istraživanja obavimo inventarizaciju što većeg područja, odnosno pokrijemo sve delove Srbije gde se gaji vinova loza i prikupimo što veći broj uzoraka - starih čokota potencijalno autohtonih sorti. Izvršiće se identifikacija prikupljenih sorti primenom molekularnih markera, utvrditi stepen srodnosti i pedigrei.
U procesu prikupljanja starih čokota veoma je važno da uspostavimo kontakt sa lokalnim stanovništvom, da putem medija i regionalnih udruženja pozovemo ljude da nam daju informacije o starim čokotima na njihovim imanjima jer nas jedino oni mogu dovesti do dragocenog materijala.
S obzirom na to da se otkriveni novi genotipovi nalaze u vinogradima starim i preko 80 – 90 godina i da su na ivici egzistencije, već ove zime će se skinuti reznice sa tih čokota i umnožiti, a zatim preneti u kolekcione zasade i na taj način sačuvati od nestanka. U narednim fazama studije sledi morfološki opis, utvrđivanje enološkog potencijala autohtonih sorti, mikrovinifikacija i ispitivanje kvaliteta vina.
Dobijeni rezultati su veoma optimistični za dalji tok istraživanja. Činjenica da smo iz svega 163 uzorka, uglavnom prikupljena iz starih vinograda identifikovali 11 do sada nepoznatih sorti autohtonih za područje Srbije, ukazuje da još uvek raspolažemo bogatim fondom autohtonih sorti. Na nama je da utvrdimo koliko je zaista to autohtono blago kojim raspolažemo.
Kada će rezultati studije moći da se vide javno, u integralnom obliku?
Deo rezultata istraživanja je prezentovan na 13. Međunarodnom simpozijumu o oplemenjivanju i genetici vinove loze održanom u julu ove godine u Landau u Nemačkoj. U pripremi je brošura „Valorizacija genetskih resursa vinove loze u Srbiji” u kome će biti prikazani rezultati prve faze istraživanja.
Koliko je, u svetlu nalaza studije i daljih ambicija istraživača, realno da uskoro saznamo ko su oba roditelja prokupca?
Što više uzoraka starih sorti prikupimo na terenu, to je i šansa da se pronađu roditelji prokupca veća. Balkan i cela Evropa se suočavaju sa ozbiljnom erozijom genetičkog materijala. Rekla bih da su se na udaru globalizacije i genetičke erozije najviše našle male vinogradarske zemlje poput Srbije, koje su introdukcijom sorti iz zapadne Evrope gotovo potpuno zapostavile svoje autohtone sorte, pri čemu su mnoge od njih nepovratno izgubljene. Zbog toga postoji i realna mogućnost da su roditelji ili jedan od roditelja prokupca trajno izgubljeni ili su pod visokim rizikom od nestajanja.
Mislim da je suvišno da govorim o tome koliko je svima nama kao istraživačima i meni posebno to saznanje važno. Ne mogu da kažem da mi je pronalaženje roditelja prokupca glavni cilj ali je veoma visoko na lestvici prioriteta, a i želja. Znate, ni u jednoj drugoj oblasti biljne proizvodnje, pitanja autohtonosti sorte, saznanja o pedigreu, poreklu, putevima migracije kroz istoriju ne privlače toliku pažnju i ne predstavljaju tako snažan marketinški alat u promociji proizvoda kao što je to slučaj sa vinom.
Volnijev herbarijum je prvorazredni izvor genetskog materijala – u koliko je on dobrom stanju, da li nedostaje sredstava za dalje čuvanje i istraživanje tih uzoraka?
Herbarijum predstavlja genetički materijal od neprocenjive vrednosti za istoriju vinogradarstva na ovim prostorima. U njemu je sačuvano 120 presovanih primeraka vinovih loza gajenih na širem području Fruške gore pre filokserne krize. Iz dela uzoraka, posebnom metodologijom je izolovana drevna DNK. Do sada je u analiziranim uzorcima iz herbarijuma potvrđeno 19 poznatih sorti od kojih je 11 bilo zastupljeno i u uzorcima prikupljenim iz starih vinograda. Za većinu ostalih sorti se pretpostavlja da su nestale sa ovih prostora u vreme filokserne krize, ili da se još uvek nalaze u starim vinogradima kao sporadični čokoti. Geografski posmatrano, najveći broj identifikovanih sorti je poreklom sa prostora izvan današnjih granica Srbije, najviše iz Mađarske, a samo jedna sorta, Slankamenka bela, je poreklom iz Srbije. Interesantno je da nijedan od 11 novih genetičkih profila pronađenih u starim vinogradima Srbije nije pronađen u herbarskim uzorcima.
Ova nezavršena studija herbarizovanog materijala je omogućila da identifikujemo i neke sorte sa zapadnog Balkana i šireg područja, poput sorte Kadara Kek i tako potvrdimo njihovo gajenje na ovim prostorima u kontinuitetu od 200 godina.
Zajednička analiza uzoraka drevne DNK iz herbarijuma i uzoraka moderne DNK iz materijala prikupljenog iz današnjih starih vinograda, omogućava proučavanje i uspostavljanje mogućih odnosa između sorti i pruža priliku da zavirimo u istoriju i evoluciju sortimenta vinove loze u Srbiji.
Dokle ste stigli sa klonskom selekcijom prokupca? Koliko je, zapravo, važno da postoji sertifikovani sadni materijal autohtonih sorti Srbije?
Nakon pet godina masovne pozitivne selekcije u zasadima populacije prokupca, izdvojeni su čokoti – potencijalni klonovi sorte prokupac. Prošli su fitosanitarnu selekciju i umnoženi. Posađeni su 2021. godine u kolekcionom zasadu klonova sorte prokupca na imanju vinarije Doja. U međuvremenu, izvršena je mehanička analiza grozda i bobice i to onih pokazatelja koji su od značaja za enološki potencijal sorti za proizvodnju crvenih vina. Pored toga, urađena je analiza fenolnog sastava bobice, odnos kiselina, praćen početak i tok fenoloških stadijuma, pokazatelji bujnosti. Zapravo, praćene su sve osobine koje su bile zadate kao ciljevi selekcije i po kojima se klonovi izdvajaju od populacije u pozitivnom smislu.
Ova ispitivanja su vršena na izdvojenim matičnim čokotima a ove godine i na umnoženim čokotima u kolekcionom zasadu u kome smo imali prvi rod. Da bi klonovi mogli da uđu u proces priznavanja i dalje procedure vezane za sertifikaciju materijala, lozni kalemovi izdvojenih klonova će se posaditi i pratiti na još jednoj lokaciji, oglednom dobru Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
Sigurno da je odsustvo klonskog sertifikovanog sadnog materijala autohtonih sorti velika prepreka za širenje ovih sorti u Srbiji.
Koliko je važno za vinsku industriju da pred sobom ima genetsku „mapu” vinove loze u Srbiji, na koje sve načine se to može iskoristiti?
Valorizacija i očuvanje genetičkih resursa vinove loze su izuzetno važni za vinski sektor svake zemlje. Stare sorte, koje su vekovima prisutne na ovim prostorima i opstale do današnjih dana, predstavljaju neprocenjivo genetičko nacionalno blago i deo su srpske baštine. Ove sorte su izvor veoma korisnih osobina poput otpornosti na sušu, bolesti i u tom smislu predstavljaju veoma važan genetički materijal za oplemenjivački rad i stvaranje novih sorti.
Generalno posmatrano za celu Evropu, pre filokserne krize, do druge polovine 19. veka, sortiment u vinogradima su činile autohtone i lokalne sorte, sorte iz okruženja. Značajan broj autohtonih sorti je izgubljen u vreme filokserne krize. Potom su nastupile velike promene u evropskom vinogradarstvu a jedna od njih se odnosi na promenu sortimenta: prvo, ekspanzija američkih hibrida a kasnije, dominacija elitnih sorti iz zapadne Evrope u svim vinogradarskim zemljama. To je dodatno doprinelo zapostavljanju autohtonih sorti pri čemu je znatan deo tog autohtonog blaga nepovratno izgubljen.
Danas, kao posledicu globalizacije, imamo situaciju da je sortiment manje više ujednačen u svim regijama, što je dovelo do toga da vinske regije izgube autentičnost. Ovim su posebno pogođene male vinogradarske zemlje.
U poslednje dve decenije, Srbija intenzivno radi na uspostavljanju vinskog identiteta. Svesni smo da Srbija vinski identitet treba da gradi na autohtonim sortama, odnosno na autentičnosti i kvalitetu. Da bi u tome uspeli prvo moramo da znamo koje su sorte autohtone srpske sorte, kolikim i kakvim fondom autohtonih sorti raspolažemo. Ova saznanja nam daju ozbiljnu i naučno potkrepljenu osnovu za promociju Srbije kao zemlje sa dugom vinogradarskom tradicijom.
Kako je počela saradnja sa prof. Zapaterom i institutom u Riohi?
Profesora Hozea Zapatera i Havijara Ibanjeza upoznala sam u Crnoj Gori, kada su radili na molekularnoj karakterizaciji crnogorskog gen fonda vinove loze. Tada sam upoznala i Miodraga Grbića, profesora genomike na Univerzitetu Zapadni Ontario i već tada smo započeli priču oko genetičke identifikacije određenih starih čokota i autohtonih sorti u Srbiji. S druge strane, profesor Željko Tomanović sa Biološkog fakulteta u Beogradu u to vreme već sarađuje sa njima. U jednom trenutku Željko nas je sve okupio oko zajedničkog projekta koji je uveliko bio tema razgovora pri svakom našem susretu, Ministarstvo poljoprivrede je finansijski podržalo projekat i sve dalje se odvijalo sa lakoćom. Moram reći da sam veoma srećna što mi se pružila prilika da radim sa ljudima koji su izuzetni i svetski priznati stručnjaci u svojoj oblasti, pozitivni, skromni i puni istraživačkog entuzijazma.
Šta je vaša procena - koliko još ima starih vinograda na području Srbije koje tek treba istražiti?
U prvoj fazi istraživanja prikupljali smo materijal iz starih zasada iz Toplice, Župe, Šumadije, Negotinske Krajine i Vojvodine. Iskustva su pokazala da su usamljeni čokoti koji su preživeli krčenje starih vinograda i nalaze se na međama i ivicama šuma koje su zaposele površine starih vinograda najdragoceniji genetički materijal. Takvih situacija ima puno u Srbiji. Puno starih vinograda je iskrčeno, posebno u Župi i Toplici, čime je nepovratno izgubljen značajan deo germplazme vinove loze.
U ovoj prvoj fazi obavljena je inventarizacija relativno male površine. Prikupili smo 163 uzorka, izvršili njihovu molekularnu karakterizaciju i identifikovali 11 novih genotipova za koje se sa velikom verovatnoćom može reći da su autohtone sorte ovog područja.
Naš zadatak je da u nastavku istraživanja obavimo inventarizaciju što većeg područja, odnosno pokrijemo sve delove Srbije gde se gaji vinova loza i prikupimo što veći broj uzoraka - starih čokota potencijalno autohtonih sorti. Izvršiće se identifikacija prikupljenih sorti primenom molekularnih markera, utvrditi stepen srodnosti i pedigrei.
U procesu prikupljanja starih čokota veoma je važno da uspostavimo kontakt sa lokalnim stanovništvom, da putem medija i regionalnih udruženja pozovemo ljude da nam daju informacije o starim čokotima na njihovim imanjima jer nas jedino oni mogu dovesti do dragocenog materijala.
S obzirom na to da se otkriveni novi genotipovi nalaze u vinogradima starim i preko 80 – 90 godina i da su na ivici egzistencije, već ove zime će se skinuti reznice sa tih čokota i umnožiti, a zatim preneti u kolekcione zasade i na taj način sačuvati od nestanka. U narednim fazama studije sledi morfološki opis, utvrđivanje enološkog potencijala autohtonih sorti, mikrovinifikacija i ispitivanje kvaliteta vina.
Dobijeni rezultati su veoma optimistični za dalji tok istraživanja. Činjenica da smo iz svega 163 uzorka, uglavnom prikupljena iz starih vinograda identifikovali 11 do sada nepoznatih sorti autohtonih za područje Srbije, ukazuje da još uvek raspolažemo bogatim fondom autohtonih sorti. Na nama je da utvrdimo koliko je zaista to autohtono blago kojim raspolažemo.
Kada će rezultati studije moći da se vide javno, u integralnom obliku?
Deo rezultata istraživanja je prezentovan na 13. Međunarodnom simpozijumu o oplemenjivanju i genetici vinove loze održanom u julu ove godine u Landau u Nemačkoj. U pripremi je brošura „Valorizacija genetskih resursa vinove loze u Srbiji” u kome će biti prikazani rezultati prve faze istraživanja.
Koliko je, u svetlu nalaza studije i daljih ambicija istraživača, realno da uskoro saznamo ko su oba roditelja prokupca?
Što više uzoraka starih sorti prikupimo na terenu, to je i šansa da se pronađu roditelji prokupca veća. Balkan i cela Evropa se suočavaju sa ozbiljnom erozijom genetičkog materijala. Rekla bih da su se na udaru globalizacije i genetičke erozije najviše našle male vinogradarske zemlje poput Srbije, koje su introdukcijom sorti iz zapadne Evrope gotovo potpuno zapostavile svoje autohtone sorte, pri čemu su mnoge od njih nepovratno izgubljene. Zbog toga postoji i realna mogućnost da su roditelji ili jedan od roditelja prokupca trajno izgubljeni ili su pod visokim rizikom od nestajanja.
Mislim da je suvišno da govorim o tome koliko je svima nama kao istraživačima i meni posebno to saznanje važno. Ne mogu da kažem da mi je pronalaženje roditelja prokupca glavni cilj ali je veoma visoko na lestvici prioriteta, a i želja. Znate, ni u jednoj drugoj oblasti biljne proizvodnje, pitanja autohtonosti sorte, saznanja o pedigreu, poreklu, putevima migracije kroz istoriju ne privlače toliku pažnju i ne predstavljaju tako snažan marketinški alat u promociji proizvoda kao što je to slučaj sa vinom.
Volnijev herbarijum je prvorazredni izvor genetskog materijala – u koliko je on dobrom stanju, da li nedostaje sredstava za dalje čuvanje i istraživanje tih uzoraka?
Herbarijum predstavlja genetički materijal od neprocenjive vrednosti za istoriju vinogradarstva na ovim prostorima. U njemu je sačuvano 120 presovanih primeraka vinovih loza gajenih na širem području Fruške gore pre filokserne krize. Iz dela uzoraka, posebnom metodologijom je izolovana drevna DNK. Do sada je u analiziranim uzorcima iz herbarijuma potvrđeno 19 poznatih sorti od kojih je 11 bilo zastupljeno i u uzorcima prikupljenim iz starih vinograda. Za većinu ostalih sorti se pretpostavlja da su nestale sa ovih prostora u vreme filokserne krize, ili da se još uvek nalaze u starim vinogradima kao sporadični čokoti. Geografski posmatrano, najveći broj identifikovanih sorti je poreklom sa prostora izvan današnjih granica Srbije, najviše iz Mađarske, a samo jedna sorta, Slankamenka bela, je poreklom iz Srbije. Interesantno je da nijedan od 11 novih genetičkih profila pronađenih u starim vinogradima Srbije nije pronađen u herbarskim uzorcima.
Ova nezavršena studija herbarizovanog materijala je omogućila da identifikujemo i neke sorte sa zapadnog Balkana i šireg područja, poput sorte Kadara Kek i tako potvrdimo njihovo gajenje na ovim prostorima u kontinuitetu od 200 godina.
Zajednička analiza uzoraka drevne DNK iz herbarijuma i uzoraka moderne DNK iz materijala prikupljenog iz današnjih starih vinograda, omogućava proučavanje i uspostavljanje mogućih odnosa između sorti i pruža priliku da zavirimo u istoriju i evoluciju sortimenta vinove loze u Srbiji.
Dokle ste stigli sa klonskom selekcijom prokupca? Koliko je, zapravo, važno da postoji sertifikovani sadni materijal autohtonih sorti Srbije?
Nakon pet godina masovne pozitivne selekcije u zasadima populacije prokupca, izdvojeni su čokoti – potencijalni klonovi sorte prokupac. Prošli su fitosanitarnu selekciju i umnoženi. Posađeni su 2021. godine u kolekcionom zasadu klonova sorte prokupca na imanju vinarije Doja. U međuvremenu, izvršena je mehanička analiza grozda i bobice i to onih pokazatelja koji su od značaja za enološki potencijal sorti za proizvodnju crvenih vina. Pored toga, urađena je analiza fenolnog sastava bobice, odnos kiselina, praćen početak i tok fenoloških stadijuma, pokazatelji bujnosti. Zapravo, praćene su sve osobine koje su bile zadate kao ciljevi selekcije i po kojima se klonovi izdvajaju od populacije u pozitivnom smislu.
Ova ispitivanja su vršena na izdvojenim matičnim čokotima a ove godine i na umnoženim čokotima u kolekcionom zasadu u kome smo imali prvi rod. Da bi klonovi mogli da uđu u proces priznavanja i dalje procedure vezane za sertifikaciju materijala, lozni kalemovi izdvojenih klonova će se posaditi i pratiti na još jednoj lokaciji, oglednom dobru Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
Sigurno da je odsustvo klonskog sertifikovanog sadnog materijala autohtonih sorti velika prepreka za širenje ovih sorti u Srbiji.
Koliko je važno za vinsku industriju da pred sobom ima genetsku „mapu” vinove loze u Srbiji, na koje sve načine se to može iskoristiti?
Valorizacija i očuvanje genetičkih resursa vinove loze su izuzetno važni za vinski sektor svake zemlje. Stare sorte, koje su vekovima prisutne na ovim prostorima i opstale do današnjih dana, predstavljaju neprocenjivo genetičko nacionalno blago i deo su srpske baštine. Ove sorte su izvor veoma korisnih osobina poput otpornosti na sušu, bolesti i u tom smislu predstavljaju veoma važan genetički materijal za oplemenjivački rad i stvaranje novih sorti.
Generalno posmatrano za celu Evropu, pre filokserne krize, do druge polovine 19. veka, sortiment u vinogradima su činile autohtone i lokalne sorte, sorte iz okruženja. Značajan broj autohtonih sorti je izgubljen u vreme filokserne krize. Potom su nastupile velike promene u evropskom vinogradarstvu a jedna od njih se odnosi na promenu sortimenta: prvo, ekspanzija američkih hibrida a kasnije, dominacija elitnih sorti iz zapadne Evrope u svim vinogradarskim zemljama. To je dodatno doprinelo zapostavljanju autohtonih sorti pri čemu je znatan deo tog autohtonog blaga nepovratno izgubljen.
Danas, kao posledicu globalizacije, imamo situaciju da je sortiment manje više ujednačen u svim regijama, što je dovelo do toga da vinske regije izgube autentičnost. Ovim su posebno pogođene male vinogradarske zemlje.
U poslednje dve decenije, Srbija intenzivno radi na uspostavljanju vinskog identiteta. Svesni smo da Srbija vinski identitet treba da gradi na autohtonim sortama, odnosno na autentičnosti i kvalitetu. Da bi u tome uspeli prvo moramo da znamo koje su sorte autohtone srpske sorte, kolikim i kakvim fondom autohtonih sorti raspolažemo. Ova saznanja nam daju ozbiljnu i naučno potkrepljenu osnovu za promociju Srbije kao zemlje sa dugom vinogradarskom tradicijom.
