Lokalne sorte iz drugog plana

Dok se srpska vinska scena uglavnom bavi velikim svetskim sortama i domaćim perjanicama koje verno prenose priču o tradiciji i teroaru, sorte nastale u prethodnom veku ukrštanjem domaćih i internacionalnih, najčešće su nekako ostajale u drugom planu. Kao da nismo znali šta bismo sa njima. Tu su, znamo ih, neke i volimo, ali... Da li zaslužuju legitimno mesto rame uz rame sa drugim lokalnim sortama?

I dok su se neki preispitivali, neki drugi su vredno radili, pa je tržište skoro preko noći prigrlilo moravu, probus i par drugih sorti kao relevantne igrače na sceni lokalnih sorti. Pre svega, jer ono što neka od tih vina isporučuju u čaše zaista je vredno pažnje. To je pokazala i degustacija na stranama pred vama, gde je posebno iskočila morava u raznim stilskim izrazima. Ta vina uglavnom pokazuju dovoljno ozbiljnosti, prepoznatljiv sortni potpis, solidnu strukturu, dobre kiseline i sve ono što vina od jedne sorte čini poželjnim za vinopije. Pritom se zove morava, što je jedan od retkih primera gde je novostvorena sorta zaista dobila ime koje ne zvuči veštački i na silu izmišljeno (tu sreću nije imao probus, na žalost). Pritom je sorta solidne otpornosti na bolesti u vinogradu, i sasvim je izvesno da joj je je budućnost u srpskim vinogradima svetla.

Na drugoj, crvenoj strani, iskače probus, koji ipak pokazuje da je osetljiviji na kvalitet berbe od morave, a i areal rasprostranjenosti mu je sveden samo na jedno vinogorje - fruškogorsko. Ipak, budući voćan, sočan i moćan, domaća publika mu je naklonjena i izgleda da će i probus postati jedna od perjanica, makar u Sremu.

Ono što je pomalo porazno jeste da smo na degustaciji imali više od dvadeset vina, od čega većina nije zadovoljila kriterijum da se nađe na stranicama magazina. Naprosto, atraktivna etiketa, posebna sorta i zvučno ime nisu dovoljni - važnije je šta stigne u čašu.