06.03.2016.
DOBRO GROŽĐE JE SUŠTINA DOBROG VINA
Miroslav Kovačević, jedan od pionira obnove srpskog vinarstva, kaže da nijedna tehnologija ne može da spase vino načinjeno od lošeg grožđa
Miroslav Kovačević jedan je od najpoznatijih srpskih vinara i pripada maloj grupi onih koji se smatraju pionirima obnove proizvodnje vina u Srbiji. U vremenu finansijske krize, vinarija Kovačević ne samo da odoleva izazovima tržišta i pritisku konkurencije koje je sve više, nego su u poslednje dve godine i znatno povećali svoje kapacitete kupovinom propalog vinskog kombinata u Irigu. Prva vina iz te vinarije iz linije Orfelin već su na tržištu. Istovremeno, u vinariji se intenzivno radi i na prvim mikro serijama vina iz amfora, novom penušavcu od pino noara, kao i na novim premijum linijama vina. Za naš magazin, Miroslav Kovačević govori o idejama u poslu, razvoju svoje vinarije i celog fruškogorskog vinogorja, novom zakonu o vinu, lokalnim sortama i svojoj vinarskoj filozofiji.
Najnovija stvar u vinariji Kovačević su amfore, stigle iz Gruzije. To je kod nas nešto potpuno novo. Odakle ideja za tako nešto i da li mislite da će vinska publika u Srbiji imati razumevenja za taj tip prirodnih vina?
Prvo vino koje je čovek proizveo verovatno je bilo upravo iz amfora, odnosno iz glinenih sudova. U tom smislu, proizvodnja vina u amforama je iskonska, vraća nas na sam početak, ne samo proizvodnje vina, nego i ljudske civilizacije. Amfore su svakako veliki izazov, jer u sebi nose patinu priče o vinu i daju nam mogućnost da probamo vina koja su možda – ali samo možda – bar po nečemu slična onima koja su pili stari Grci ili Rimljani. Moj glavni motiv ipak nije bila istorija, već jednostavno to što se meni mnogo dopada karakter vina iz amfora koja sam do sada probao. Znam da to nisu vina za široku publiku, ali sam siguran da će mnogi ljubitelji vina, posebno oni koji vole da istražuju i otkrivaju nove stvari, reagovati na njih slično kao i ja. Inače, amfore su stigle iz Gruzije, ne samo zato što je proizvodnja vina u amforama nastala pre nekoliko hiljada godina baš na tlu te zemlje, nego zato što je Gruzija i dalje jedino mesto u svetu gde postoji zanat, odnosno škola u kojoj se uči proizvodnja velikih amfora za vino.
Većina vinara koji su u Srbiji u prethodne dve decenije krenuli sa proizvodnjom vina, počeli su najčešće kupujući grožđe, jer ga sami nisu imali dovoljno, da bi nakon toga podigli i svoje nove zasade. Vi ste prošli kroz sličan proces. Sa koliko vinograda sada raspolaže vinarija Kovačević i odakle dolazi ostatak grožđa? Da li se planira proširenje površina?
Naši porodični vinogradi, površine 10 hektara, smešteni su iznad Iriga, na južnim padinama Fruške gore, a u poslednjih nekoliko godina probrane su posebne mikrolokacije na kojima pripremamo sadnju novih vinograda, koji će na kraju zaokružiti ukupnu površinu pod vinovom lozom na 40 hektara. Plan nam je da se zatim proširimo do 100 i možda malo više hektara. Vinarija Kovačević od svog nastanka intenzivno sarađuje sa najuglednijim fruškogorskim vinogradarima, ne samo u cilju proizvodnje najkvalitetnijeg grožđa na najboljim fruškogorskim parcelama za naše potrebe, nego i sa željom da se zajedničkim snagama stvori osnova za vina sa izrazitim pečatom lokalnog podneblja.
Danas, mi imamo dugoročno ugovorenu i brižljivo kontrolisanu proizvodnju grožđa na površini od oko 200 hektara, koji se jednim delom nalaze u vlasništvu starih fruškogorskih vinogradarskih porodica sa kojim sarađujemo, a u većem delu je reč o vinogradima pod zakupom.
Koliko je u vinu važna dobra tehnologija, a koliko podneblje i kvalitet grožđa?
Još naši stari su govorili da od dobrog grožđa možeš da napraviš i loše vino, ali da od lošeg grožđa nikada nećeš napraviti dobro vino. To nijedna tehnologija na ovom svetu ne može da omogući. Dakle, dobro grožđe je bilo i biće suština svakog dobrog vina. Podneblje će, naravno, tom grožđu dati specifičan karakter. Prvi zadatak vinara je da kvalitet i karakter grožđa sačuva u vinu. Tek onda na red dolaze lične ideje, kreativnost, stil, iskustvo u primenjivanju određenih tehnika i tehnologija, kao što je, recimo, barikiranje ili način odležavanja vina.
Najprodavaniji šardone u Srbiji je onaj iz Vaše vinarije i to već dugi niz godina. Šta mislite, šta je ključno u popularnosti tog vina?
Pa, ja bih se usudio da kažem da je naš šardone jednostavno drugačiji. To je šardone prepoznatljivog, originalnog stila. Ta originalnost posebno se ogleda u specifičnoj kombinacijikremastog ukusa i razigrane svežine. Vina mogu da se izražavaju na različite načine: iskazujući podneblje iz kojeg potiču, pa čak i sam vinograd – kao što je slučaj sa našim sovinjonom ili rizlingom, ili kroz spoj vina i drveta – kako je to urađeno u našem barikiranom šardoneu ili Aureliusu. Međutim, vino može da se izrazi i kroz sopstveni, originalni stil, o čemu upečatljivo svedoči upravo naš šardone.
Razvoj stila jednog vina često traje godinama. Ponekad je to plod srećnih okolnosti, ponekad mukotrpna izgradnja, ali u svakom slučaju sve polazi od ideje u glavi samog vinara.
Iako je i naš šardone imao svoju evoluciju godinama, ona ostaje samo na finesama, dok je naša početna ideja o ovom vinu i dalje osnovno obeležje njegovog stila. Ta ideja mogla bi da se formuliše kao ono što upečatljivo iskazuje najtipičnije osobine same sorte – voćnost, pitkost i kremastu teksturu, istovremeno nudeći razigranu, lepršavu svežinu.
Vinarija Kovačević poznata je po vinima od internacionalnih sorti. Međutim, u poslednje vreme u svetu, ali i kod nas, sve veća pažnja poklanja se lokalnim sortama grožđa. Kakav je Vaš stav o tom trendu? Ima li šanse da se uskoro i portfolio vinarije Kovačević upotpuni nekim lokalnim vinom?
Po meni, prvo pitanje je: šta je uopšte lokalno vino? Da li je, recimo, Sassicaia u Toskani lokalno vino, iako nastaje od internacionalnih sorti grožđa? Tu bi trebalo da odvojimo priču o autohtonim sortama, od priče o lokalnim ili domaćim vinima, jer ona mogu biti i od internacionalnih sorti. Sve je to povezano sa istorijom i tradicijom u određenoj zemlji ili regionu, kao i sa istorijskim okolnostima razvoja vinogradarstva i vinarstva. Ja lično smatram da je, recimo, rizling sa Fruške gore lokalno vino, jer proizvodnja vina od te sorte ima veoma dugu tradiciju. Rizling je u fruškogorskim vinogradima odavno odomaćen i kao takav, ubeđen sam, ima svojstven i drugačiji karakter od onog iz Austrije ili Nemačke. Što se nekih srpskih autohtonih sorti tiče, a kojih nažalost ima samo nekoliko, o njima stalno razmišljamo, ali još nismo sigurni da li bi recimo tamjanika, prokupac ili smederevka dali nešto toliko značajno novo i drugačije, nego u njihovim tradicionalnim sredinama, kao što su Župa i Smederevo. Međutim, kao što sam ranije rekao, probrali smo neke mikrolokacije na Fruškoj gori i sada ispitujemo zemljište i potencijalne sorte za te lokacije.
Koje lokalne sorte kod nas imaju najveći potencijal?
Svaka lokalna sorta ima veliki potencijal, jer su takve sorte, najčešće, čvrsto vezane za podneblje u kojem nastaju i kao takve u stanju su da najupečatljivije pokažu karakter određenog teroara. Ali, tu se opet postavljaju pitanja o istorijskim okolnostima, o prekidima u kontinuitetu razvoja vinogradarstva, o načinima negovanja tih sorti. Lokalne sorte na Fruškoj gori su sigurno i rizling i portogizer, jer su duboko ukorenjene u našu tradiciju i oslikavaju karakter zemljišta i podneblja.
Isto tako, tu su i dobre novostvorene sorte, uglavnom nastale ukrštanjem domaćih i internacionalnih sorti grožđa. Karakter fruškogorskih vina dočaraće i elegancija neoplante, kao i voćna robusnost probusa. Nova generacija vinara tek je počela da ih obnavlja i da se ozbiljno bavi njima. Mnogi vinogradi su još uvek mladi, potrebna su i ozbiljna i sveobuhvatna naučna istraživanja. Kod nas je sve to tek na početku. Bez obzira na to što u Srbiji već imamoneka izvrsna vina od domaćih sorti, smatram da je za otkrivanje svih njihovih dimenzija potrebno još dosta vremena. U čitavom tom procesu, pored entuzijazma samih vinara, potrebna je i ozbiljnija podrška države, a najviše u segmentima naučnih istraživanja i prave marketinške podrške i na domaćem i na stranom tržištu.
Vaš restoran i vaša Vinska kuća uspešan su primer objedinjavanja turističke, gastronomske i vinske ponude. U Srbiji se u poslednje vreme mnogo priča o vinskom turizmu, ali svaka inicijativa prepuštena je samim vinarima. Šta je potrebno uraditi da bi se to promenilo?
Inicijativa, logično, mora da potekne od samih vinara, a država je tu da stvori ambijent za dalji razvoj vinskog turizma. Mislim da neki standardi u toj oblasti moraju da postoje i država je tu da preko svojih organizacija i institucija te standarde uspostavi. Ipak, turistička ponuda je lična prezentacija svake vinarije i ona ne može da bude uniformisana. U tom smislu, smatram da država najviše može da doprinese ako napravi program ili strategiju generalnog turističkog razvoja po regionima, sa idejom da se istaknu sve specifičnosti svakog regiona, a onda su tu male porodične vinarije, koje su u stanju da na najlepši mogući način dalje promovišu ne samo vino, već i lokalne proizvode, pa i čitavu kulturu tog podneblja. Tu država mora da učestvuje u uređenju infrastrukture i u daljoj promociji uspostavljenih vinskih destinacija.
O novom zakonu o vinu, kao i o pravilnicima i odredbama koje ga prate, mnogo se govori u poslednje vreme, a vinari su uglavnom nezadovoljni. Šta je Vaš stav? Šta su dobre, a šta loše strane novog zakona?
Ja i ovde moram da podsetim na istorijske okolnosti u kojima se razvijalo naše vinogradarstvo i vinarstvo. Posle pola veka velikih vinskih kombinata, tek pre 10-15 godina ponovo su počele da nastaju i da se razvijaju porodične vinarije, a samo one mogu da na pravi način interpretiraju karakter svog regiona. S druge strane, pitam se kako je moguće detaljno profilisati pravila o geografskom poreklu, kada je većina vinograda pedeset godina bila skupljana u velike komplekse, bez ideja o teroaru, o specifičnostima samog podneblja, dok je porodična tradicija proizvodnje vina prekinuta, dok su autohtone sorte sistematski uništavane, i tako dalje...? Da li je uopšte moguće da se mi poredimo ili da primenjujemo pravila koja važe u zemljama koje imaju vekovni kontinuitet i čiji zakoni su, u stvari, samo forma za nešto što je suštinski tamo već ustanovljeno vekovima u smislu pozicija i kvaliteta vinograda, lokalnih sorti grožđa i svega vezanog za vinsku tradiciju? Moje lično mišljenje je da smo mi i dalje bez preciznih odgovora na ta pitanja i da smo, nažalost, zakone počeli da primenjujemo pre nego što smo stvorili osnovni ambijent i uslove za to.
Šta su dalji planovi vinarije Kovačević?
Prvi plan je da standardizujemo i popularišemo novu liniju vina „Orfelin“, kao vina za sve prilike, za različite ukuse, a pre svega kao kvalitetna, a cenom svima dostupna vina. Sledeći korak je početak proizvodnje malih, ograničenih serija vina, različitih tipova i stilova, kojima želimo da istaknemo neke lične ideje, ali i neke karakteristike naših mikrolokacija u vinogradima o kojima sam govorio. U tom smislu, već ove godine, počinjemo da radimo na predikatnim vinima, pripremićemo grožđe za vinifikaciju u amforama, kao i za vina koja će imati dugu maceraciju, sa minimumom sulfita i sa prirodnim kvascima. Vina koje će biti izazov za pasionirane ljubitelje vina, koji stalno istražuju i žele da probaju nešto novo i drugačije. Videćemo koliko će nam berba dozvoliti da već ove godine pokrenemo i nove linije, kao što su Selekcija i Rezerva. Sva ta vina već odavno razrađujemo kao ideje.
Na kraju, možda i najvažnije jeste to da se mi stalno trudimo da još poboljšamo i unapredimo našu standardnu liniju vina iz Vinarije Kovačević. U tom smislu, sve više unapređujemo selekciju grožđa, kao i kvalitet drvenih sudova od srpskog, francuskog, slavonskog i američkog hrasta. Naša osnovna želja je da ljubitelji naših vina svake godine piju vina koja su makar za nijansu izražajnija – da ne kažem bolja – po svom karakteru i kvalitetu.
Najnovija stvar u vinariji Kovačević su amfore, stigle iz Gruzije. To je kod nas nešto potpuno novo. Odakle ideja za tako nešto i da li mislite da će vinska publika u Srbiji imati razumevenja za taj tip prirodnih vina?
Prvo vino koje je čovek proizveo verovatno je bilo upravo iz amfora, odnosno iz glinenih sudova. U tom smislu, proizvodnja vina u amforama je iskonska, vraća nas na sam početak, ne samo proizvodnje vina, nego i ljudske civilizacije. Amfore su svakako veliki izazov, jer u sebi nose patinu priče o vinu i daju nam mogućnost da probamo vina koja su možda – ali samo možda – bar po nečemu slična onima koja su pili stari Grci ili Rimljani. Moj glavni motiv ipak nije bila istorija, već jednostavno to što se meni mnogo dopada karakter vina iz amfora koja sam do sada probao. Znam da to nisu vina za široku publiku, ali sam siguran da će mnogi ljubitelji vina, posebno oni koji vole da istražuju i otkrivaju nove stvari, reagovati na njih slično kao i ja. Inače, amfore su stigle iz Gruzije, ne samo zato što je proizvodnja vina u amforama nastala pre nekoliko hiljada godina baš na tlu te zemlje, nego zato što je Gruzija i dalje jedino mesto u svetu gde postoji zanat, odnosno škola u kojoj se uči proizvodnja velikih amfora za vino.
Većina vinara koji su u Srbiji u prethodne dve decenije krenuli sa proizvodnjom vina, počeli su najčešće kupujući grožđe, jer ga sami nisu imali dovoljno, da bi nakon toga podigli i svoje nove zasade. Vi ste prošli kroz sličan proces. Sa koliko vinograda sada raspolaže vinarija Kovačević i odakle dolazi ostatak grožđa? Da li se planira proširenje površina?
Naši porodični vinogradi, površine 10 hektara, smešteni su iznad Iriga, na južnim padinama Fruške gore, a u poslednjih nekoliko godina probrane su posebne mikrolokacije na kojima pripremamo sadnju novih vinograda, koji će na kraju zaokružiti ukupnu površinu pod vinovom lozom na 40 hektara. Plan nam je da se zatim proširimo do 100 i možda malo više hektara. Vinarija Kovačević od svog nastanka intenzivno sarađuje sa najuglednijim fruškogorskim vinogradarima, ne samo u cilju proizvodnje najkvalitetnijeg grožđa na najboljim fruškogorskim parcelama za naše potrebe, nego i sa željom da se zajedničkim snagama stvori osnova za vina sa izrazitim pečatom lokalnog podneblja.
Danas, mi imamo dugoročno ugovorenu i brižljivo kontrolisanu proizvodnju grožđa na površini od oko 200 hektara, koji se jednim delom nalaze u vlasništvu starih fruškogorskih vinogradarskih porodica sa kojim sarađujemo, a u većem delu je reč o vinogradima pod zakupom.
Koliko je u vinu važna dobra tehnologija, a koliko podneblje i kvalitet grožđa?
Još naši stari su govorili da od dobrog grožđa možeš da napraviš i loše vino, ali da od lošeg grožđa nikada nećeš napraviti dobro vino. To nijedna tehnologija na ovom svetu ne može da omogući. Dakle, dobro grožđe je bilo i biće suština svakog dobrog vina. Podneblje će, naravno, tom grožđu dati specifičan karakter. Prvi zadatak vinara je da kvalitet i karakter grožđa sačuva u vinu. Tek onda na red dolaze lične ideje, kreativnost, stil, iskustvo u primenjivanju određenih tehnika i tehnologija, kao što je, recimo, barikiranje ili način odležavanja vina.
Najprodavaniji šardone u Srbiji je onaj iz Vaše vinarije i to već dugi niz godina. Šta mislite, šta je ključno u popularnosti tog vina?
Pa, ja bih se usudio da kažem da je naš šardone jednostavno drugačiji. To je šardone prepoznatljivog, originalnog stila. Ta originalnost posebno se ogleda u specifičnoj kombinacijikremastog ukusa i razigrane svežine. Vina mogu da se izražavaju na različite načine: iskazujući podneblje iz kojeg potiču, pa čak i sam vinograd – kao što je slučaj sa našim sovinjonom ili rizlingom, ili kroz spoj vina i drveta – kako je to urađeno u našem barikiranom šardoneu ili Aureliusu. Međutim, vino može da se izrazi i kroz sopstveni, originalni stil, o čemu upečatljivo svedoči upravo naš šardone.
Razvoj stila jednog vina često traje godinama. Ponekad je to plod srećnih okolnosti, ponekad mukotrpna izgradnja, ali u svakom slučaju sve polazi od ideje u glavi samog vinara.
Iako je i naš šardone imao svoju evoluciju godinama, ona ostaje samo na finesama, dok je naša početna ideja o ovom vinu i dalje osnovno obeležje njegovog stila. Ta ideja mogla bi da se formuliše kao ono što upečatljivo iskazuje najtipičnije osobine same sorte – voćnost, pitkost i kremastu teksturu, istovremeno nudeći razigranu, lepršavu svežinu.
Vinarija Kovačević poznata je po vinima od internacionalnih sorti. Međutim, u poslednje vreme u svetu, ali i kod nas, sve veća pažnja poklanja se lokalnim sortama grožđa. Kakav je Vaš stav o tom trendu? Ima li šanse da se uskoro i portfolio vinarije Kovačević upotpuni nekim lokalnim vinom?
Po meni, prvo pitanje je: šta je uopšte lokalno vino? Da li je, recimo, Sassicaia u Toskani lokalno vino, iako nastaje od internacionalnih sorti grožđa? Tu bi trebalo da odvojimo priču o autohtonim sortama, od priče o lokalnim ili domaćim vinima, jer ona mogu biti i od internacionalnih sorti. Sve je to povezano sa istorijom i tradicijom u određenoj zemlji ili regionu, kao i sa istorijskim okolnostima razvoja vinogradarstva i vinarstva. Ja lično smatram da je, recimo, rizling sa Fruške gore lokalno vino, jer proizvodnja vina od te sorte ima veoma dugu tradiciju. Rizling je u fruškogorskim vinogradima odavno odomaćen i kao takav, ubeđen sam, ima svojstven i drugačiji karakter od onog iz Austrije ili Nemačke. Što se nekih srpskih autohtonih sorti tiče, a kojih nažalost ima samo nekoliko, o njima stalno razmišljamo, ali još nismo sigurni da li bi recimo tamjanika, prokupac ili smederevka dali nešto toliko značajno novo i drugačije, nego u njihovim tradicionalnim sredinama, kao što su Župa i Smederevo. Međutim, kao što sam ranije rekao, probrali smo neke mikrolokacije na Fruškoj gori i sada ispitujemo zemljište i potencijalne sorte za te lokacije.
Koje lokalne sorte kod nas imaju najveći potencijal?
Svaka lokalna sorta ima veliki potencijal, jer su takve sorte, najčešće, čvrsto vezane za podneblje u kojem nastaju i kao takve u stanju su da najupečatljivije pokažu karakter određenog teroara. Ali, tu se opet postavljaju pitanja o istorijskim okolnostima, o prekidima u kontinuitetu razvoja vinogradarstva, o načinima negovanja tih sorti. Lokalne sorte na Fruškoj gori su sigurno i rizling i portogizer, jer su duboko ukorenjene u našu tradiciju i oslikavaju karakter zemljišta i podneblja.
Isto tako, tu su i dobre novostvorene sorte, uglavnom nastale ukrštanjem domaćih i internacionalnih sorti grožđa. Karakter fruškogorskih vina dočaraće i elegancija neoplante, kao i voćna robusnost probusa. Nova generacija vinara tek je počela da ih obnavlja i da se ozbiljno bavi njima. Mnogi vinogradi su još uvek mladi, potrebna su i ozbiljna i sveobuhvatna naučna istraživanja. Kod nas je sve to tek na početku. Bez obzira na to što u Srbiji već imamoneka izvrsna vina od domaćih sorti, smatram da je za otkrivanje svih njihovih dimenzija potrebno još dosta vremena. U čitavom tom procesu, pored entuzijazma samih vinara, potrebna je i ozbiljnija podrška države, a najviše u segmentima naučnih istraživanja i prave marketinške podrške i na domaćem i na stranom tržištu.
Vaš restoran i vaša Vinska kuća uspešan su primer objedinjavanja turističke, gastronomske i vinske ponude. U Srbiji se u poslednje vreme mnogo priča o vinskom turizmu, ali svaka inicijativa prepuštena je samim vinarima. Šta je potrebno uraditi da bi se to promenilo?
Inicijativa, logično, mora da potekne od samih vinara, a država je tu da stvori ambijent za dalji razvoj vinskog turizma. Mislim da neki standardi u toj oblasti moraju da postoje i država je tu da preko svojih organizacija i institucija te standarde uspostavi. Ipak, turistička ponuda je lična prezentacija svake vinarije i ona ne može da bude uniformisana. U tom smislu, smatram da država najviše može da doprinese ako napravi program ili strategiju generalnog turističkog razvoja po regionima, sa idejom da se istaknu sve specifičnosti svakog regiona, a onda su tu male porodične vinarije, koje su u stanju da na najlepši mogući način dalje promovišu ne samo vino, već i lokalne proizvode, pa i čitavu kulturu tog podneblja. Tu država mora da učestvuje u uređenju infrastrukture i u daljoj promociji uspostavljenih vinskih destinacija.
O novom zakonu o vinu, kao i o pravilnicima i odredbama koje ga prate, mnogo se govori u poslednje vreme, a vinari su uglavnom nezadovoljni. Šta je Vaš stav? Šta su dobre, a šta loše strane novog zakona?
Ja i ovde moram da podsetim na istorijske okolnosti u kojima se razvijalo naše vinogradarstvo i vinarstvo. Posle pola veka velikih vinskih kombinata, tek pre 10-15 godina ponovo su počele da nastaju i da se razvijaju porodične vinarije, a samo one mogu da na pravi način interpretiraju karakter svog regiona. S druge strane, pitam se kako je moguće detaljno profilisati pravila o geografskom poreklu, kada je većina vinograda pedeset godina bila skupljana u velike komplekse, bez ideja o teroaru, o specifičnostima samog podneblja, dok je porodična tradicija proizvodnje vina prekinuta, dok su autohtone sorte sistematski uništavane, i tako dalje...? Da li je uopšte moguće da se mi poredimo ili da primenjujemo pravila koja važe u zemljama koje imaju vekovni kontinuitet i čiji zakoni su, u stvari, samo forma za nešto što je suštinski tamo već ustanovljeno vekovima u smislu pozicija i kvaliteta vinograda, lokalnih sorti grožđa i svega vezanog za vinsku tradiciju? Moje lično mišljenje je da smo mi i dalje bez preciznih odgovora na ta pitanja i da smo, nažalost, zakone počeli da primenjujemo pre nego što smo stvorili osnovni ambijent i uslove za to.
Šta su dalji planovi vinarije Kovačević?
Prvi plan je da standardizujemo i popularišemo novu liniju vina „Orfelin“, kao vina za sve prilike, za različite ukuse, a pre svega kao kvalitetna, a cenom svima dostupna vina. Sledeći korak je početak proizvodnje malih, ograničenih serija vina, različitih tipova i stilova, kojima želimo da istaknemo neke lične ideje, ali i neke karakteristike naših mikrolokacija u vinogradima o kojima sam govorio. U tom smislu, već ove godine, počinjemo da radimo na predikatnim vinima, pripremićemo grožđe za vinifikaciju u amforama, kao i za vina koja će imati dugu maceraciju, sa minimumom sulfita i sa prirodnim kvascima. Vina koje će biti izazov za pasionirane ljubitelje vina, koji stalno istražuju i žele da probaju nešto novo i drugačije. Videćemo koliko će nam berba dozvoliti da već ove godine pokrenemo i nove linije, kao što su Selekcija i Rezerva. Sva ta vina već odavno razrađujemo kao ideje.
Na kraju, možda i najvažnije jeste to da se mi stalno trudimo da još poboljšamo i unapredimo našu standardnu liniju vina iz Vinarije Kovačević. U tom smislu, sve više unapređujemo selekciju grožđa, kao i kvalitet drvenih sudova od srpskog, francuskog, slavonskog i američkog hrasta. Naša osnovna želja je da ljubitelji naših vina svake godine piju vina koja su makar za nijansu izražajnija – da ne kažem bolja – po svom karakteru i kvalitetu.
