06.03.2016.
Slavko Kiš
VINOGRAD JE KAO FENIKS
Slavko Kiš, vinar i vinogradar
Prevalivši dobrano osmu deceniju, čika Slavko Kiš je jedan od najstarijih aktivnih vinara u Srbiji, koji je u svojim vinogradima ili u podrumu bukvalno svakog dana. Njegova porodica baštini vinarsku tradiciju bez prekida od 1830. godine, a vino su proizvodili i kada su od toga svi odustajali, tokom druge polovine prošlog veka. Mali porodični podrum početkom dvehiljaditih izrastao je polako u jednu od najvažnijih karlovačkih vinarija. Vinarija Kiš najprepoznatljivija je po grašcu belom, kome su prvi u Karlovcima vratili autentično ime, kao i po rizlingu i bermetu, ali i rozeu koji je prošle godine na BIWC takmičenju u Sofiji poneo titulu najboljeg na Balkanu. Vinariju danas vode unuci, Peđa i Tamara, uz angažman cele porodice, ali se čika Slavkovi saveti i dalje slušaju. Sa njim razgovaramo o Sremskim Karlovcima, očuvanoj tradiciji i autentičnim vinima.
Od kada ste u vinogradu?
Od malena, rasli smo sa vinogradima. Odmah posle Drugog svetskog rata, ljudi su ponestajali, neko je morao da radi u vinogradu u kom se radilo oduvek, morali smo da zapnemo. U našem porodičnom vinogradu, brat i ja smo radili zajedno, dok se nismo podelili. Ostao sam svoj na svome i obrađivao sam sa ženom oko četiri jutra vinograda. I onda i sada, uvek mora da se bude u vinogradu, nije bitno koliko je...
Da li možete da uporedite vreme u kom ste počinjali da se bavite vinarstvom i nasledili vinograde od svog oca, sa vremenom u kom proizvodite vina danas?
Karlovci su oduvek poznati po vinogradima i vinu. Tradicija je prekidana kao i na drugim mestima, kada je bilo problema prvo sa filokserom, a onda sa Drugim svetskim ratom. Zatim je posle rata usledila industrijalizacija, bilo je sve manje vinogradara. Od oko 2000 jutara vinograda koliko je u ono vreme bilo u Karlovcima, ostao je samo deseti deo. Događale su se i druge stvari, nije sve bilo loše. Stigla su nova znanja, novi uzgojni oblici, poboljšan je sortiment, nije više bilo samo slankamenke. Meni je satisfakcija da sam preko vina i vinograda postao poznat. U vinogradu je uvek bilo da se čovek naradi, vinograd nije mogao bez čoveka da živi. Bilo je i lepih i ružnih dana, svaka godina je različita. Došli smo sada u situaciju da imamo moderne vinograde i tehnologiju proizvodnje. Ja sam ostario, ali su se moji naslednici zaposlili u našem vinogradu. Proširili smo se, kupili zemlju, nismo mogli da se oslonimo samo na 4 jutra zemlje, jer sada živi 4 porodice od toga.
Danas ste jedina vinarija koja svoj grašac beli, autentičnu fruškogorsku sortu, zove njenim pravim imenom. Da li pamtite vreme kada su je svi zvali tako i šta misilite da su njeni potencijali?
Grašac je bio deo sortimenta i u ono staro vreme, njega smo imali oduvek. I kada smo krenuli u sadnju novih, uvezenih sorti, grašac je ostao. Taj grašac je bio vrh kvaliteta nekada. Za vreme Orfelina zvali su ga grašac beli, a postojao je i grašac crni. Međutim, za mog veka, zvali smo ga rizling. Lepo je to ime, možda zvučnije, ali eto mi se vraćamo autentičnom, starom, našem i uzgajamo ga kao grašac. Ova sorta može da daje jako dobra vina, a Karlovci su bogom dani baš za tu sortu. Po mom mišljenju, najbolji tereni za grašac su Karlovci i Banoštor.
Koji položaji oko Karlovaca su najbolji za vinograde?
Najpovoljniji su oni koju su blizu Dunava, okrenuti ka istoku, ka izlasku sunca. Što se više odmičete od Dunava, sve je slabiji kvalitet.
Svakog dana radite ili u vinogradu ili u vinariji. Kada ćete u penziju?
Ja jesam u penziji, zemljoradničkoj, ali od tih para ne bih mogao da živim. Ja se lepo osećam u vinogradu, osećam se blaženim. Živim sa svakim čokotom, grozdom, svaki dan se nešto menja i ja uživam u tome. Srećom nisam završio škole, jer ovo što radim, volim da radim. Ovaj posao vam omogućava i da se rekreirate i da uživate. Rad vam produžava život, to se dogodilo i sa mnom. Radim sa studentima i to im naglašavam, da ceo vek radim ono što volim.
Da li ste ikada pomislili da treba odustati od vinograda i vinarskog posla?
Više puta. Mnogi vide vino samo u čaši, a ono što prethodi... U nekoliko navrata vinogradi su bili pred istrebljenjem, ali čokoti su kao feniks. Evo recimo, prošla godina je bila takva da je čovek mogao da zažali što ovo radi, jer gotovo da nije bilo rezultata na kraju iako se vredno radi cele godine. Bilo je više takvih godina, ali kriza prođe, idemo dalje. U svakom zanimanju postoje krizna vremena, ali čovek mora napred, mora da nastavi dalje. Evo i moji unuci idu napred, rade u vinogradu, džaba što su završili škole, kada nema posla. Ovo im je sada posao, rade i trude se. Zato rastemo i idemo dalje.
Prepoznatljiv karlovački brend je i bermet. Kako je izgledalo obnavljanje njegove proizvodnje?
Kao i sve, uz malo nebrige i nepažnje bermet je mogao da nestane. Posle Drugog svetskog rata, kada su ljudi otišli u fabrike, vinogradi nestali, podrumi zapušteni, pa je tako i bermet nestao. Pre petnaestak godina, moj pokojni zet Jovan i ja smo otišli na vinsku izložbu povodom Svetog Trifuna na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ponesemo mi tada i bermet sa sobom i to je bilo nanovo rađanje te priče. Bili smo poslednji u sali, za trinaestim stolom. Međutim, publika je odjednom počela da obraća pažnju na naš bermet i posle toga, posle te izložbe, on se ponovo rodio. Proizvodnju bermeta ja sam nastavio posle svog oca i to po receptu koji sam našao u maminom ormanu. Bermet se u Karlovcima uglavnom nije proizvodio u komercijalne svrhe. Pre rata je bilo par njih koji su ga proizvodili i izvozili na veliko, ali za vreme rata je to nestalo. Ali uvek je svako domaćinstvo imalo burence od oko 20, 30 litara bermeta, za svoje potrebe. Zaharije Orfelin je u svojoj čuvenoj knjizi Iskusni podrumar nabrojao oko 10 recepata za bermet. U to vreme, bermet je mogao da traje samo od Božića do Uskrsa, zato što je u tom periodu godine hladno vreme. To je bilo važno, jer nije bilo konzervanasa da ga stabilizuje, da ne fermentiše dalje. Onda je to bilo zimsko vino. Sada se bermet troši cele godine, jer imamo tehnologiju da ga stabilizujemo. Ja sam uvek proizvodio bermet, bar jedno burence godišnje. Sada ga radimo u ozbiljnim količinama, a kupci kažu da je naš najbolji. Prodajemo ga po celom svetu, od Amerike do Australije i severa Evrope.
Šta ćete sutra?
Idem u vinograd da radim. Vinograd ne voli gospodara, već slugu! Ne može vinar da uživa u ‘ladovini, već mora da radi.
Prevalivši dobrano osmu deceniju, čika Slavko Kiš je jedan od najstarijih aktivnih vinara u Srbiji, koji je u svojim vinogradima ili u podrumu bukvalno svakog dana. Njegova porodica baštini vinarsku tradiciju bez prekida od 1830. godine, a vino su proizvodili i kada su od toga svi odustajali, tokom druge polovine prošlog veka. Mali porodični podrum početkom dvehiljaditih izrastao je polako u jednu od najvažnijih karlovačkih vinarija. Vinarija Kiš najprepoznatljivija je po grašcu belom, kome su prvi u Karlovcima vratili autentično ime, kao i po rizlingu i bermetu, ali i rozeu koji je prošle godine na BIWC takmičenju u Sofiji poneo titulu najboljeg na Balkanu. Vinariju danas vode unuci, Peđa i Tamara, uz angažman cele porodice, ali se čika Slavkovi saveti i dalje slušaju. Sa njim razgovaramo o Sremskim Karlovcima, očuvanoj tradiciji i autentičnim vinima.
Od kada ste u vinogradu?
Od malena, rasli smo sa vinogradima. Odmah posle Drugog svetskog rata, ljudi su ponestajali, neko je morao da radi u vinogradu u kom se radilo oduvek, morali smo da zapnemo. U našem porodičnom vinogradu, brat i ja smo radili zajedno, dok se nismo podelili. Ostao sam svoj na svome i obrađivao sam sa ženom oko četiri jutra vinograda. I onda i sada, uvek mora da se bude u vinogradu, nije bitno koliko je...
Da li možete da uporedite vreme u kom ste počinjali da se bavite vinarstvom i nasledili vinograde od svog oca, sa vremenom u kom proizvodite vina danas?
Karlovci su oduvek poznati po vinogradima i vinu. Tradicija je prekidana kao i na drugim mestima, kada je bilo problema prvo sa filokserom, a onda sa Drugim svetskim ratom. Zatim je posle rata usledila industrijalizacija, bilo je sve manje vinogradara. Od oko 2000 jutara vinograda koliko je u ono vreme bilo u Karlovcima, ostao je samo deseti deo. Događale su se i druge stvari, nije sve bilo loše. Stigla su nova znanja, novi uzgojni oblici, poboljšan je sortiment, nije više bilo samo slankamenke. Meni je satisfakcija da sam preko vina i vinograda postao poznat. U vinogradu je uvek bilo da se čovek naradi, vinograd nije mogao bez čoveka da živi. Bilo je i lepih i ružnih dana, svaka godina je različita. Došli smo sada u situaciju da imamo moderne vinograde i tehnologiju proizvodnje. Ja sam ostario, ali su se moji naslednici zaposlili u našem vinogradu. Proširili smo se, kupili zemlju, nismo mogli da se oslonimo samo na 4 jutra zemlje, jer sada živi 4 porodice od toga.
Danas ste jedina vinarija koja svoj grašac beli, autentičnu fruškogorsku sortu, zove njenim pravim imenom. Da li pamtite vreme kada su je svi zvali tako i šta misilite da su njeni potencijali?
Grašac je bio deo sortimenta i u ono staro vreme, njega smo imali oduvek. I kada smo krenuli u sadnju novih, uvezenih sorti, grašac je ostao. Taj grašac je bio vrh kvaliteta nekada. Za vreme Orfelina zvali su ga grašac beli, a postojao je i grašac crni. Međutim, za mog veka, zvali smo ga rizling. Lepo je to ime, možda zvučnije, ali eto mi se vraćamo autentičnom, starom, našem i uzgajamo ga kao grašac. Ova sorta može da daje jako dobra vina, a Karlovci su bogom dani baš za tu sortu. Po mom mišljenju, najbolji tereni za grašac su Karlovci i Banoštor.
Koji položaji oko Karlovaca su najbolji za vinograde?
Najpovoljniji su oni koju su blizu Dunava, okrenuti ka istoku, ka izlasku sunca. Što se više odmičete od Dunava, sve je slabiji kvalitet.
Svakog dana radite ili u vinogradu ili u vinariji. Kada ćete u penziju?
Ja jesam u penziji, zemljoradničkoj, ali od tih para ne bih mogao da živim. Ja se lepo osećam u vinogradu, osećam se blaženim. Živim sa svakim čokotom, grozdom, svaki dan se nešto menja i ja uživam u tome. Srećom nisam završio škole, jer ovo što radim, volim da radim. Ovaj posao vam omogućava i da se rekreirate i da uživate. Rad vam produžava život, to se dogodilo i sa mnom. Radim sa studentima i to im naglašavam, da ceo vek radim ono što volim.
Da li ste ikada pomislili da treba odustati od vinograda i vinarskog posla?
Više puta. Mnogi vide vino samo u čaši, a ono što prethodi... U nekoliko navrata vinogradi su bili pred istrebljenjem, ali čokoti su kao feniks. Evo recimo, prošla godina je bila takva da je čovek mogao da zažali što ovo radi, jer gotovo da nije bilo rezultata na kraju iako se vredno radi cele godine. Bilo je više takvih godina, ali kriza prođe, idemo dalje. U svakom zanimanju postoje krizna vremena, ali čovek mora napred, mora da nastavi dalje. Evo i moji unuci idu napred, rade u vinogradu, džaba što su završili škole, kada nema posla. Ovo im je sada posao, rade i trude se. Zato rastemo i idemo dalje.
Prepoznatljiv karlovački brend je i bermet. Kako je izgledalo obnavljanje njegove proizvodnje?
Kao i sve, uz malo nebrige i nepažnje bermet je mogao da nestane. Posle Drugog svetskog rata, kada su ljudi otišli u fabrike, vinogradi nestali, podrumi zapušteni, pa je tako i bermet nestao. Pre petnaestak godina, moj pokojni zet Jovan i ja smo otišli na vinsku izložbu povodom Svetog Trifuna na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ponesemo mi tada i bermet sa sobom i to je bilo nanovo rađanje te priče. Bili smo poslednji u sali, za trinaestim stolom. Međutim, publika je odjednom počela da obraća pažnju na naš bermet i posle toga, posle te izložbe, on se ponovo rodio. Proizvodnju bermeta ja sam nastavio posle svog oca i to po receptu koji sam našao u maminom ormanu. Bermet se u Karlovcima uglavnom nije proizvodio u komercijalne svrhe. Pre rata je bilo par njih koji su ga proizvodili i izvozili na veliko, ali za vreme rata je to nestalo. Ali uvek je svako domaćinstvo imalo burence od oko 20, 30 litara bermeta, za svoje potrebe. Zaharije Orfelin je u svojoj čuvenoj knjizi Iskusni podrumar nabrojao oko 10 recepata za bermet. U to vreme, bermet je mogao da traje samo od Božića do Uskrsa, zato što je u tom periodu godine hladno vreme. To je bilo važno, jer nije bilo konzervanasa da ga stabilizuje, da ne fermentiše dalje. Onda je to bilo zimsko vino. Sada se bermet troši cele godine, jer imamo tehnologiju da ga stabilizujemo. Ja sam uvek proizvodio bermet, bar jedno burence godišnje. Sada ga radimo u ozbiljnim količinama, a kupci kažu da je naš najbolji. Prodajemo ga po celom svetu, od Amerike do Australije i severa Evrope.
Šta ćete sutra?
Idem u vinograd da radim. Vinograd ne voli gospodara, već slugu! Ne može vinar da uživa u ‘ladovini, već mora da radi.
